Prvi je oformio orkestar koji cine arapi i jevreji, i koji - gle cuda - funkcionise! Ovaj drugi je dobio Nobelovu nagradu za mir zato sto ima banku koja ne tera ljude u bankrotstvo. Kako bese ono “svi ce ljudi braca biti”? Sve se moze kad se hoce.
Danas me je kontaktirala jedna drzavna institucija, koju cemo radi lepseg predanja i anonimnosti nazvati Vrhovno Bozanstvo (hereinafter refered to as “VB”). I kaze meni VB da ce da mi naloze napismeno jos nekoliko obaveza pre nego sto rese moj predmet. Ja kazem, kad je VB bilo tako ljubazno da me nazove, da li bi mozda moglo i da mi kaze u cemu je tacno problem. VB puno razumevanja odgovara da dokumenta koja sam ja dostavila nisu “sudski overena”. Repliciram : ali po zakonu ne trebaju biti, vi trazite samo da je dostavljen prevod od sudskog tumaca. Kaze VB: da da, ali ti dokumenti koje ste preveli, ti originalni dokumenti nisu overeni u sudu, tako da bi bilo dobro da dodjete do nas i uzmete sva ta dokumenta i odnesete u sud da ih overite.
Nakon toga, ja stanem malo, ne kapiram sta mi VB prica. Pomislim “to je ipak Vrhovno Bozanstvo, mozda ono zna nesto sto ja ne znam”. Medjutim, onda shvatim, kao i toliko puta do sad, da ono NEMA POJMA!!!
Sad moram da napravim digresiju i objasnim pozadinu price koja je pravne prirode. Naime, nasa zemlja (kao i pedesetak drugih) su jos davne 1964 godine potpisali nekakvu konvenciju u Hagu kojom su se dogovorili da u medjusobnim odnosima nece traziti da se dokumenta jedne zemlje legalizuju (to je ono sto VB zove “overe u sudu” a u realnom zivotu je malo komplikovanije od toga) vec ce biti dovoljo da se lupi jedan veliki pecat koji se zove Apostil. U godinama koje su usledile, neke od tih zemalja su otisle korak dalje i potpisale bilateralne konvencije o tome da nikakva legalizacija, pa ni spomenuti apostil, nisu potrebni. Medju tim zemljama i Francuska - zemlja porekla mojih dokumenata.
Da se vratimo prici, kazem ja VB-u da postoji Haska konvencija i bla bla bla sve objasnim, na sta ono mene pita “jel to nesto od skoro?”, ja kazem “pa ne bas, znate to je iz ‘64te”. Veli VB “stvarno!? eto, vidite, mi to nismo znali. bas bi bilo dobro da nam posaljete to sto vi imate da znamo, ne samo u ovom predmetu, nego i inace”. Ja se tu slozim, kazem nema problema i tako mi uz velike ljubaznosti okoncamo nas razgovor.
I sad? Ko je lud? jel treba verovati u sebe? jel treba ponizno spustiti glavu pred bilo kojim Vrhovnim Bozanstvom?
Setimo se mudrih reci Vudu Popaja “kad skines magiju ostane ti krpa”.
Stepen imbecilnosti nase televizije je ENORMAN!!! Na javnom servisu se citira Z.Cirjakovic kao relevantan izvor bilo cega (za one koji ne znaju doticnog gospodina, mozete na http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewforum.php4?f=80 procitati tekst velikog arhi-gurua slobodarske misli gospodina Petra Lukovica o doticnom elementu); za to vreme, na tv kosavi (koja je, ne zaboravimo, dobila “nacionalnu” frequenciju ma sta to znacilo) se prica o tome kako postoje arheoloski nalazi da se dinja (da, da - dinja) koristila jos 3000 godina pre Hrista. Who gives a fuck???. Ludilo, brate! Booggie wonderland all over.
Pored gorenavedenog, moj danasnji dan bi se najlakse mogao opisati kroz metaforu - baterija sa dva pola, plus i minus, svaki nakacen tamo gde treba. Dakle, danas sam emitovala i primala i pozitivnu i negativnu energiju, a to sam shvatila veceras na stolu za masazu dok je iza paravana na domak mene lezala neka mentalna spodoba koja je jako jako dugo pricala, a to se u spa ne radi, jer tamo dodjes da te masiraju a ne da pricas maserki kako si pravila neki “event” u hyattu i kako te sad bole ledja jer si morala da razmisljas i o svetlu i o bini i o manekenkama i da sutra putujes u grcku i bla bla bla!!!! Kad o tome hoces da pricas odes lepo kod Mace u blokove za 300 kinti i pustis svoju seljacku dusu na pasnjak domacinskog raspolozenja. I tako, kazem ja sebi, daj nemoj se nervirat’ jebiga, ona te zraci negativno al imala si i ti danas svoju epizodu. Sto jes, jes - imala sam. Udjem ja danas u Zaru da nadjem nesto sto ne kosta 200 ili 300 evra a sto mogu da obucem na vece tog spektakla u petak u Parizu. Milsim, sta ja da obucem tamo? Necu da kupujem neku “balsku” haljinu posto to nije matura a necu ni da izgledam kao prokleti istocni evropljanin i tako obidjem Zaru, omiljeno steciste svih i svjah, a nadasve vlasnica fake Louis Vuiton tasni. I takav jedan primerak, naravno, preko reda pokusa da zameni neko govno koje je prethodno pazarila. I sad, nije sto je ova pokusala nego sto prodavacica to olako prihvati i kaze meni posle par minuta “mozete da predjete u drugi red”. Ja kazem “moi? pa vi mora da se salite” i ona tu mene kao izignorise, sto kapirate i nije bio bas the smartest move. Jos kaze “znate, to je, generalno, sve jedan isti red”. Ja kazem “ajte vi, generalno, da pozovete menadzera”. Epilog price - manager muskog odeljenja se pojavljuje, ja ga pitam, what the fuck? jel sam ja na muskom odeljenju? onda stize neka cica koja izgleda kao da je krenula da kupi sladoled sa sve tasnicom preko ramena i kaze ona je menadzer cele radnje. cele radnje? no shit. elem, tu sam ja imala par minuta teskog pizdenja sa sve zahtevom da vidim pravilnik u kome pise da se zamene uzimaju u obradu pre naplate novih proizvoda (!?!) Na kraju ja je pitam, dobro, ako ja napisem tu zalbu sta ce se desiti. Ona kaze, pa ta devojka (ova sto je generalno tu mene zajebavala) ce dobiti opomenu pred otkaz, ja kazem dobro dajte mi mail i odem. Posle razmisljam, necu da dobije otkaz, u krajnjoj liniji docice ista takva koja ce mozda biti jos veci idiot. Nekako mi zao. Mozda gresim. Dobra dusa, sta ces. Mada kad bi mi se ista prilika ukazala vezano za neku od onih skotusa na salteru Hypo banke, mozda ne bih bila tako empaticna.
Ali ali ali! Ako ste mislili da je sve negativno - nije. Imala sam i momenat sirenja i primanja pozitivne enregije, ali to ni upola nije jednostavno predstaviti na svima zanimljiv nacin kao gore opisane dogadjaje. Recimo samo da je mene jedan e-mail jutros izuzetno oraspolozio te da su nekome narandzaste ruze ulepsale dan, a znamo da nema lepseg poklona od toga kad vidis da se prijatelj iskreno necemu obraduje ili odusevi.
Forest se vratio iz velike zemlje preko velike vode i doneo nam velike vesti - Amerika i Srbija nemaju isti stav o Kosovu. No shit?! Mozda se nije Forest vratio, mozda je Magelan. E, sere mi se vise od svih njih. Ja ne znam kako oni ljudi sto citaju vesti uopste dozive starost (a ocigledno je dozive, ako samo pogledamo “nacionalni dnevnik” oh my god!). Mozda imaju neki poseban dodatak za teske traume i idu na terapiju elektrosokom, al svakako nemaju kao mi taj divan izbor koji se sastoji od jednog klika i gotovo!
E sad, the true life part. Mada znam da cete verovatno vecinski osuditi redove koji slede, htela sam da vam kazem da sam upala u pakosnu fazu. Posto sam nova u tom krugu osecanja, jako sam i sretna dok ih otkrivam u njihovoj jednostavnosti. Iako mozda vecina vas u njima uziva jos od rane osnovne skole (nemojmo sad da se lazemo), kada ste bili pakosni na devojcicu koja je imala lepsu pernicu od vas jer joj je mama bila “stevka” ili ste bili pakosni na drugara koji uvek pogodi go i svi ga slave dok vi uporno igrate “odbranu”, vidite, ja nisam gajila takva osecanja vec sam bila njihova meta, u zemlji i u inostranstvu (u inostranstvu pogotovu!). I tako je mala sylvie (pisem i s malo kako bih akcentuirala tu maloću) godinama gledala sa strane ispoljavanje tih pakosti i uvek je pitala “mama, zašto oni to rade”. Mama je mudro odgovarala “zato što su pakosni”, naravno sa onim tonom koji je naznačavao da je to užasna osobina s jedne strane i da “mi” nismo nikad bili niti ćemo biti pakosni, sa druge. I tako je mala sylvie tom ne verbalnom komunikacijom utuvila sebi u glavu da je to loše i da mi to ne radimo. Postojali su tu mnogi razlozi zbog čega je malu sylvi mrzelo da bude pakosna, ali mislim da je odlučujući razlog bio manjak ambicije (thievery corporation - todo es producto de una ambicion) i manjak želje da se vreme troši na smišljanje pakosti (jer ipak, moramo priznati, pakosni ljudi smišljaju pakosti - one se ne radjaju same od sebe). Medjutim, u poznim dvadesetim, koje se cine kao mid-life-crisis pre mid-lajfa, Sylvie (sa veeeelikim S) je shvatila da zapravo ima vremena na pretek, a kad imas vremena na pretek ambicije nikad dosta, jer zapravo šta ja to toliko pametno imam da radim u životu? Realno - nista. Vidjam se sa svima vama, nekad nam je dobro nekad se smorimo, idem da smrdljivi posao koji traje znatno dužze nego sto je iko očcekivao, odem na neki party, masažzu, shoping, i eto. Znaci, pred tridesetu - gde si bio- nigde; sta si radio - ništa. I verujte, ne progovara malodusnost iz mene, a to cu vam sada i demonstrirati na paradigmatičan način (BIG emphasis na paradigmatično). Dakle, cela jedna decenija izjedena pronalazenjem naftnih polja u Vojvodini, sadjenjem jela mira u pionirskom parku, upoznavanjem za pojmom deviznog kursa od ranog puberteta, i tako dalje i tako dalje. To sum up, u to vreme ja (a verovatno i vi) sam bila na ulici jako često, jurila po demonstracijama ko lud na brašno, i duboko verovala da kad ON ode Mi ćemo uspeti da ostvarimo sistem vrednosti koji zaslužujemo. Naravno to se ni izdaleka nije desilo (pogledaj pocetak posta) pa je i bilo kakva vrsta hedonističkog zadovoljstva izostala. To je na globalnom planu. A na ličnom planu, dont get me started - tipičan raskorak izmedju želja i njihove realizacije. Naravno to je sve zajedno dovelo do ogromnog gomilanja frustracije koja se sve vreme nalazi u stanju potencijalne erupcije. I tako, velim ja sebi, posle svih ovih godina očcekivanja i manjeg ili većeg rada na ostvarenju istih - koji je to meni kurac trebalo??? Rezultat bi bio isti i da ni jedan jedini put nisam izašla na ulicu, i da se ni jedan put nisam informisala sta se oko mene dešava, da nisam nikad pruzila ruku pomirenja i oprostila i priznala sopstvene greške - sve bi bilo identično. Sta vise, velike su šanse da bih ja sad imala više živaca i proživljenog zadovoljstva. Znači, nije rešenje prestati da želis, nego početi da zelis ostvarive stvari. Na primer - izuzetnu frustraciju izaziva želja da odes sa prijateljima na more, posle užasne godine, gde dva meseca sve planiraš i onda pukneš i pare i odmor zbog jebene vize koja je posledica ranije pomenutih aktera na našoj sceni. Instead - veoma je realna šansa za pronalaženjem zadovoljstva u principu “milo za drago” realizovanim u vidu reckanja makazicama za nokte površinskog sloja cd-a mog bivšeg decka na kojem je zapisan u dvx formatu njegov omiljeni film. U krajnjoj liniji, krivica vec postoji i stalno izjeda, tako da je to win-win situation. A i nigde u bibliji ne piše “Thy shall not cut the surface of a pirat dvx of your ex-boyfirend”. Rec rec - do ozdravljenja! Devojke prionite!
Mr.D je vec vise od pola sata na telefonu sa svojim bivsim poslodavcem i prica o taljatelama bez prestanka. Ne zezam se - Italijani organizuju neku obuku za restorane koji prave talijansku hranu i sad su zvali Mr.D da im da strucno misljenje ko je od Beogradskih restoratera zastuzio up-grade. Dakle, so bohemian like you! A vise od pola sata o taljatelama izgleda ovako: ja pokusavam da se nasminkam i spremim za sastanak sa nekim slovencem (za kojeg moj nadredjeni kaze da je “detestable”) a u pozadini se cuje “si, si, bene, karino, pikolino, taljatele, si si”.
Uglavnom, dok je Mr.D trtljao o papardelama, meni je pala na pamet epohalna ideja - how about not being miserable anymore?
