Chambers of Sylvie 2 point 0

Obzirom da poslednjih dana nemam privatan zivot zbog ubrzane rasprodaje pokradene imovine, nekako cim udjem pod tus, nemam neke seksualne fantazije vec pocnem da razmisljam “kako odreagovati na ovaj najnoviji komentar anonimne komentatorke?”. Znate, nije mene ona uvredila nego mi je nekako cudno sto se odmah docekujemo na noz. Opet s druge strane, sta bre ona mene proziva za licna imena? Kapirate koncept? Opste prisutni dualizam u mojoj glavi.

No vratimo se na gdjicu Z. i problematiku thereof. Ja zacijelo ne znam sta mi je ciniti. Ne moze se prigovoriti da sam i ovaj put bila tiranin, jer priznacete, mogla sam i da izbrisem taj kompromitujuci komentar. Ali nisam. Medjutim, imam nekako utisak da ono o cemu se ovde zapravo radi jeste koncept “mazanja i razmazivanja govnima”, nekako isuvise prisutan u poslednje vreme u mom zivotu.

Sustina te zamisli jeste: nesto se desilo, svi smo pomalo krivi, ali ja sam uvredjena a ti si krivlja, zapravo ja sam uvredjena a ti si jedina kriva, odnosno ti si mene uvredila i sad sam ja uvredjena a ti ni ne mozes da budes uvredjena posto ja nista lose nisam uradila, bas naprotiv, ja sam sedela na mom oblacicu i nezno cvvrkutala kada si ti grozna spodobo naisla i mene uvredila i emotivno osakatila, i sad - cudoviste jedno! ima da se mazes govnima i razmazujes i da molis za oprostaj, a ja ne zelim da malo razmislim sta radim jer si TI ta koja treba da se maze govnima a ne ja.

Naravno to je mala karikatura koncepta ali je glavna nit svakako prisutna.

Problem je sto je moj stav (veoma neprincipijelan) da se necu mazati govnima i da se necu pravdati ni za sta. Ja sam narcis koji pise blog i ne zna kako se speluje licno ime gl.grada turske, so what? 

Naravno, postoji mogucnost da sam se ja zajebala i pogresno protumacila ceo approach, ili da me je situacija nekako isuvise podsetila na neke ne tako davne dogadjaje sa dragim osobama ili neke malo davnije dogadjaje sa takodje jako bitnim osobama, ali ako jeste ovo sto sumnjam, onda ja u tome ne zelim da ucestvujem. Nije tacno da je nas svet zatvoreniji nego sto mi zelimo da mislimo, jer naseg sveta ni nema. A ukoliko ga ima, onda ste ti (a ne Vi, kako bi rekao Prever) svakako vec deo njega. Ne vidim kako si mogla biti uvredjena pogresnim spelovanjem jednog slova, te stoga ne vidim ni da treba da se mazem govnima. Stoga u smislu opsteg pomirenja, iskreno i uprkos natalozenom umoru ti zelim prijatan ostanak u nasem zajednickom svetu u nadi da cemo izgladiti misunderstanding. A ostalim citaocima se izvinjavam ukoliko im je ovo skretanje bilo dosadno.

Prosli put kad sam isla na otvaranje tenderske dokumentacije obukla sam se tip top, ponela moju jebozovnu braon tasnu sa velikim srebrnim motivima, penkalo “j’ecris pour la gloire” I uputila se Agenciju za Privatizaciju misleci kako je “Danijel” sa kojim sam se nekoliko dana dopisivala poslovno I koji je vodio proceduru zapravo vojvodjanski Brad Pitt. Razocarenje je bilo veliko. Ne da to nije bio Brad P. nego je ceo proces bio smor nad smorovima, prepun bivsih ucesnika politicke skole u Kumrovcu koji su nekako preziveli I koji su se idalje jako dobro drzali, uspevsi naravno da nam se nasisaju krvi za za sve pare.

Danas smo Mister D i ja opet isli u Agenciju ovaj put malo bitnijim povodom, imajuci u vidu da se radi o ponudi za posao vredan oko milijardu evra. Pred polazak kaze meni ozenjeni kolega desnicar kako mi mozda nece prihvatiti dokumentaciju zato sto sam potvrdu o prijemu napisala na cirilici. Ja sam mu rekla da ukoliko mi sluzbenik tako nesto bude prokenjao, ja cu njemu rade volje predociti da ce na dusi nositi manjak u Srpskom budzetu od najmanje 800 miliona kao i da Mladjan Dinkic nece biti srecan kad bude cuo da ce radovi na vikendici morati malo da zastanu. Uglavnom, krenemo mi, Mr.D nosi onu dokumentaciju kao da je krompir. Reko’ zamisli da nas sad konkurencija kidnapuje I ne predamo dokumenta. Mr.D kaze, ne, ne, zamisli jos gore, da upadnemo u saht! I onda zovemo Shefa “bonjour, mi i dokumentacija smo upali u shaht!” mislim da bi doleteo DHL-om iz Pariza I upucao nas u preostalu zdravu nogu. Stizemo mi tamo, predamo sve propisno, uzmemo potvrdu (koja je bila na latinici i na engleskom!). Ispostavlja se da je i otvaranje te dokumentacije odmah popodne. U medjuvremenu odemo na rucak, malo se odmorimo i vratimo se u pola pet u Agenciju. Tamo sijaset kamera i tv ekipa (pundravka sa drugog dnevnika u doba slobe included), kolege advokati iz bivse kancelarije, kolege advokati iz suparnickih kancelarija, PK i ostali domaci i strani savetnici – sve u svemu tipican high profile skup, na kome se ja NARAVNO pojavljujem bez sminke i frizure sa cegerom i bez penkala! Bar da je Mr.D stavio onu njegovu zelenu kravatu da nam izvuce prosek… ali obicno to tako biva. Medju mnogobrojnim zvanicama istice se mladi plavokosi gospodin (ja tipujem da je iz Shvedske, a kasnije se ispostavlja i da sam u pravu), naravno nas dvoje pocinjemo neprimereno da se kikocemo. Ali kako i ne bismo kad ukoliko skrenes pogled vidis nepregledan broj odela koja sede. Jebote, ko je izmislio to da se nose odela!? To je toliko ne estetizovan izraz koji zapravo ima za jedini cilj da nas postroji I ujednaci do krajnjih granica. “Lepo odelo” je oksimoron. No da se ja vratim na mladog Svena. Sedi on tamo malo podalje od nas ali vidi se da se i on ludo zabavlja. Tu nama prvo padne na pamet ideja da ga pozovemo na pice. Naravno ne zaustavimo se na tome nego pretvorimo tu dobru ideju u funky-business ideju. Slogan: “dosli ste na otvaranje tendera, ne znate gde veceras? Pozovite nas!” I krenemo da kenjamo o njegovoj zivotnoj prici. Ja rekoh “samo ga zamisli kako igra beach volley na Ibici u plavoj majici” I tu vece sve postaje mnogo jasnije:-) Naravno palo nam je na pamet da mu pridjemo I kazemo “jao sto si mi poznat, jel si bio proslog leta na Ibici” ali sve se zavrsilo mnogo prozaicnije od toga. Mada moram priznati da smo mladi Sven i ja imali kratak trenutak interakcije koja je prevazisla cisto poslovno caskanje pred liftom, ali ipak nije bilo primereno pozivati protivnicku stranu na pice. Ili mozda jeste? Ah ta advokatska etika…jebeni konflikt interesa.

Mozda povucena danasnjim kratkim susretom sa mladim svedjaninom ili mozda i ne, pozelela sam da podelim ovo sa vama: Ladies (and some Gentlemen) this is Jack Johnson! Vec neko vreme slusam njegovu muziku ne znajuci kako izgleda. I bas neko vece lezim u krevetu i razmisljam kako ne znam kako izgledaju neki ljudi ciju muziku obozavam, kad eto veceras okrenem MTV i vidim nekog predivnog mladica kako nesto prica, ima nevidjen osmeh i pise Jack Johnson. Googlovala sam ga i evo rezultata!

Pa, da pocnemo od pocetka. A kao Aretha! Jutro je bolje uz you make me feel like a natural woman. Neverovatno kako taj glas pozitivno utice. Ceo dan pevam. Sad smo smislili pakleni plan. Posto nas kolektiv organizuje osamdeset i nesto godina postojanja u septembru u Parizu, nekom je palo na pamet da zakupi Olimpiju i da tamo clanovi svih ispostava naseg kolektiva otpevaju nesto ili odrze neku tacku. Naravno da nece da nas vode ako necemo da ucestvujemo (seljaci). I tako u  smislu ideje kako provesti par dana u Parizu na racun poslodavca, moramo smisliti i nas “act” na sceni. Prirodno prvo pada na pamet Vidovdan! Viiidoovdaaaaaaan….Svi se secamo kako je to velicanstveno izgledalo 1999-te. Slikamo i prodamo, pa onda izadje u Svetu ili tako necemu naslov “Vidovdan u Olimpiji” i Tereza Kesovija moze da nas poljubi u dupe! U jednacini zakon o zaloznim pravima na pokretnim stvarima Vs. anything else, mislim da je rezultat jasan.

Vikend je ispao sve sto se od njega ocekivalo and just a bit more. Kao da je me je na stolu cekalo neko divno mediteransko jelo, pa onda jos dosao garçon i pitao “would you like some peper?”. Kosmicka pravda ili pure luck, uglavnom osmeh se vratio. U realnim okvirima govoreci: petak, kao po obicaju preskocen, zbog nagomilane nesanice. Onda, lazy lamers’ saturday sa drugarima. Lepo mi je kad osetim tu neku cudnu vrstu prisnosti, iako nismo u fazi da se cesto vidjamo ipak mi je super kad se skupimo. Smesno mi je sto svi mi u krug jedni drugima svasta zameramo i sto ipak zelimo da budemo drugari. Bar ja to tako vidim. Mislim zaista da smo zavrsili sa velikim okrsajima, sad je vreme uzivanja. Uvece djus djus, opet nogice same krenule samo ovaj put bez aditiva sto je za svaku pohvalu. Znate kako se ja tripujem da vise ne mogu da divljam kao ranije zato sto smo omatoreli i kako ponekad istripujem da se to zlatno vreme nikad nece vratiti i da je sve gotovo i tako ta smorena razmisljanja…i onda tako nekad iznenada osetim neku cudnu energiju kako navire i obuzima me, i onda opet prozivim nekoliko dana kao ranije i onda mi se vrati vera da je sve moguce. U svakom slucaju, moram reci da mi divljanje nedostaje. Nedostaje mi prelazenje brankovog mosta oko 6 ujutru sa nekom mnogo dobrom muzikom u kolima posle jos boljeg provoda. Nedostaje mi spavanje do pola 4 popodne subotom i osecaj da nista ne propustam zbog toga. I tako te male stvari koje mene cine onim sto jesam. I zato zelim na Ibizu a ne u Portugal. Zato sto je u Portugalu dosadno! Ljudi, samo da vidite line-up za jedno jedino vece na Ibizi!!! I onda kazu tamo je skupo. Tamo je super zato je skupo. Ovde je sranje zato je jeftino. Mislim samo kad se prisetim par minuta u Apartmanu, odmah se osecam kao ispuhani balon. Ali dobro, Giles stize, eto nama razonode!

Popodne na miting!!! Nemoj da setate kuce, da spavate, da vas mrzi i tako dalje. Posle svi kenjate kako je ovde sranje, pa ajde onda na noge lagane i da se malo proderemo. Znam da se necemo tako resiti ove bagre, ali sta drugo mi mozemo?

Da li ste nekada osetili ljubav na prvi pogled? Ono - vidite se, pridjete jedno drugom, zelite da kazete svoje ime ali ne mozete da ga izgovorite, zapravo vise se ni ne secate kako se zovete jer ste oboje upravo probodeni pravo kroz srce. I tako stojite potpuno svesni toga sto se desava ali reci i dalje nema, magla svuda okolo, samo obrisi figura, sve je blurry osim figure osobe koja stoji pred vama, koja je upravo probola vase srce i koja je naj jasnija figura na svetu, toliko vam je jasno da vam nikad nista nije bilo jasnije. Gledate se i ne mozete da verujete sta se desava, vreme prolazi ali ga vi ne osecate, prodje minut, dva, tri, i dalje stojite, sve dok neko (ah!) ne prekine taj najdivniji trenutak na svetu.

Posle toga saznate i ime, i puno detalja, i sve pamtite, upijate. Ali ne mozete da stignete da upamtite sve i da upijete sva osecanja koja nadiru. Kasnije ne znate da li je to bio san ili ne, ne znate da li ste vi izmislili taj dogadjaj u celosti ili u delovima, da li ste pridodali estetske elemente ili je zaista sve bilo tako savrseno?

Danas sam saznala da se ta osoba ozenila. Zena mu se zove kao ja. To je barem neka kosmicka uteha.