Chambers of Sylvie 2 point 0

Da li verujete u “arranged marriges”? Znam da Hulja misli da to ima smisla, ali … ima li zaista? I ako ima, onda smo mi jako daleko od smisla. To je zapravo jedno od onih pitanja – sta je starije koko ili eggy? Mozda devojka ne bi smela da slusa Damien Rice-a nedeljom uvece i sve bi bilo ok. Neznam, bas je nekako melanholican ovaj period, i koliko god da se trudim da verujem u ljubav nekako mi ne ide. Tu dolazimo do druge vecite dileme koja glasi “when do you say enough is enough”. Ja nikad nisam bas nasla odgovor na to pitanje, uvek mi deluje da sam prekasno rekla – dosta. A dok nisam rekla, bilo mi je nekako zao da kazem, ne zelevsi da ja budem uzrok propasti neke price. Mozda je i to deo kompleksne samozivosti koja nam je tako imanentna ovih poslednjih godina. Opet se vracamo pitanju kompleksnosti i komplikovanosti… A umesto pomenutog kantautora trebao bi mi neko ko ce da kaze “I’d rather dance with you than talk with you” i deluje da bi sve bilo ok. Muskarci (a i devojkama bi dobro doslo), kupite martovski broj GQ-a i procitajte clanak koji se zove “Third way”. Prica o novoj vrsti muskaraca, zapravo o muskarcima kakve bismo mi zene zelele da vidimo i osetimo. Naravno, clanak je pisala zena, pa kaze: “… we love the fact that you’ve become more feminine in some ways. It’s great that you smell nice, have soft skin and neat nails. What we don’t love is that all this has robbed you of some of your essential manliness. And no, the answer is not simply to fuck us harder…”. Summa sumarum je da po autorki (ja je definitivno podrzavam) postoje 3 nivoa muskarca; prvi je neandertalac, drugi je metrosexualac a treci je Ubersexualac (sa dve tackice na U) – zapravo hibrid ove dve prethodne vrste “a man’s man in the pub, a ladies’ man in the badroom”. Procitajte clanak odlican je.

Halou. Cudan dan danas. Ustala sam isuvise rano za subotu. Onda mi je
bio majstor. Ispostavilo se da je samo sijalica bila sjebana a ne
struja. Posle takvih momenata, zapitam se sta bih ja radila da nemam
nikoga. Uglavnom, odlucim ja da se uputim na skup Liberalno
demokratske partije u Dom sindikata, da vidim sta nude. U medjuvremenu
pozovem gospodjicu Helen, koja spava. Ona kaze “jel neces da se ljutis
ako ne idem sa tobom”. Sto da se ljutim duso, samo ti spavaj –
revolucija ce da saceka. I krenem ja tako oko podne, da budem casualy
late, ko velim bolje da Ceda ceka mene nego ja njega. Kad oni poceli
na vreme. Let’s go a little back. Na pesackom prelazu sine meni u
glavi kako se taj objekat zove “DOM” sindikata, i kako su tada
postojali “domovi” kulture. Tada je kultura imala svoj dom. Think
about it. Nije to tako los koncept. Druga je stvar sto je taj dom, kao
i sve ostalo, bio pomalo socijalan. Ali koncept je bio dobar. Svi ce
ljudi braca biti. Medjutim, udjem ja unutra, ono guzva katastrofa, ne
moze da se udje u salu. Naravno, Sylvie ode na balkon i uspe da uhvati
glimse onoga sto se desavalo. Nije se bas puno ni desavalo, osim sto
je Toma Grujic “vodio” ceremoniju. A ja mislila da on samo pusta dobru
muziku i po nesto kaze u emisiji “laid back”. Medjutim, gladna usta ne
pitaju za poreklo kinte koja je kupila pijacne namirnice. Vizuelni
identitet im je radila, ocigledno, ista osoba koja je pravila i spicu
za vesti B92. Svi smo mi pomalo… Odlucim ja da sednem i zapalim
cigaru, i da u stilu naseg prijateljaj Nikolaja, da malo osmotrim
okolinu, koga ima, kako se ponasaju i tako to. I utisci nisu bas neki.
Nisu me ubedili. Malo deluju isuvise isto kao i svi ostali a ja nemam
vise toliko toga na bacanje kao ranije. Jos jedno opazanje na temu:
mislim da je to ono sto za sada nasa generacija nudi pa me plasi da
cemo morati da sacekamo da ‘90-to godiste odraste i da bismo culi neku
novu i svezu ideju i koncept. Samo me plasi da smo mi ta godista vec
poprilicno sjebali, ali nada umire poslednja. Nadam se da ce deca
skapirati da ne moraju da budu kao mi i da je ok da budu otvoreni za
sve sto im se svidi i radi i sto zele da kazu. Uglavnom, odlucim ja da
napustim manifestaciju jos pre nego sto je Ceda stigao na red (opet
jebeni nadimak. Moramo da naucimo da ih zovemo po imenima. Na sta bi
to licilo da Chirac-a zovu Zaki or whatever. Familijarizacija ce nas
unistiti. Englezi imaju saying “Familiarity breeds contemp”,
razmislite). Krenem ja ka Palati Albanije (eto jos jednog oksimorona),
da posnifujem taj novi Chanelov Allure Sensuelle. Verovali ili ne, sve
se prodalo. A bocica od 100ml kosta oko 9hiljada dinara. Izgleda da su
power women medju nama. U svakom slucaju, jako mi se svidja, ima neke
zavodljive sumske note, malo bibera, neceg zimzelenog, menja miris au
fur et a mesure, uz neizbezni Chanel momenat. Izadjem ispred, kad ono
neka dreka na razglasu – Nike (aka gospodin Miskovic) otvara novu
prodavnicu (citaj: prosiruje svoje carstvo), tamo skoro onolko ljudi
ko kod godpodina Jovanovica. Tu mi prodavac GQ-a i Architectural
Digesta objasni kako su delili kupone, jer ce posle izvuci srecne
dobitnike patika. Ja kazem “aaa! Sad mi je jasno” i stavim slusalice
na usi, pustim radio i uputim se ka Njegosevoj i dogovorenoj kafi. I
tako slusam ja Garbage, onu stvar “go baby gogo”, uskladjujem korak
ritmu, smejuljim se zadovoljno sto sam ponovo utekla realnosti, i utom
se program prekida zbog specijalnog saopstenja. Svi znate sta je bilo,
da se sad ne osvrcemo posebno, posto veceras ne moze da se zivi od te
price. Poruke lete, telefoni zvone, gospoda iz Elementa svi stoje
napolju kao da se to nesto njih direktno tice. Znate, iskreno, bilo je
neko vreme kad se i mene to jako ticalo – sad vise stvarno ne. Ja to
krajnje primitivno gledam, na nivou “jel sam ja tebi bila bitna –
nisam. Ko te jebe”. I tako posle 2 kafe i dva procitana casopisa, par
minuta na dial-up vezi, evo me kako vam se obracam. Life is beautiful,
isn’t it? Nadam se da sam potrefila gramaticki oblik.

Hey hey Sylvie has quite upgraded herself today!Molim vas da se
upoznate sa mojom bebicom. Zove se Indigo! Indigo child koji ima blue
toof☺ Nadam se da cemo nas dvoje imati jako srecnu buducnost. Tu su
veceras sa nama i moje nove mezimice i.e. BM fancy shoes.
Anyways, mozda sve ovo i treba da ostane anonimno, inace ode ka
plagijatu. Samo sto bi ovo bilo kao da Miranda pise. S tim da uloga
Steev-a jos nije castovana. Maybe he doesn’t like you that much. Btw,
u nekoj epizodi su one isle na Staten Island (ili neki island), sto je
za NY teska provincija, i onda je Kari prokomentarisala da je tamo kao
u nekoj zaostaloj Evropskoj zemlji gde je “svugde dozvoljeno pusenje i
slusa se muzika od pre 20 godina”. Tu epizodu sam gledala ono vece kad
sam kasnije isla na Soul II Soul u SKC. Ta ironija nas stalno jebe.
Medjutim, verovali vi ili ne, to pusenje i muzika iz 1989 su doveli do
jako dobrog provoda; vec smo pricali kako su noge same plele. To je
cudno u vezi ovog grada, nista ne mozes nikad da mu uzmes - ili ti on
sam da ili si se sjebao. A to davanje je kod Beograda vrlo random. Kao
da je ukljucio “shuffle” mode na svom I-pod-u s’tim da ne mozes da
pritisnes “next” dugme. Kad daje – onda brate daaajee! Al kad ti ne
da, ne mozes da mu otmes bas nista. Ni mrvicu. Ovde je sve dosta raw
(opet se susrecemo sa potencijaljom pretnjom plagijata). I osecanja, i
mogucnosti, i sposobnosti, i interakcija…sve. I onda taj destilisani
oblik zna da bude zajeban u oba smera i to kad se najmanje nadas. Ja
kad sam down u Bgd ja STVARNO ne znam kako da to prestanem da budem.
Za pocetak ne znam ni u zrok, kako bih mogla da ga uklonim. A kad sam
super nikad ne znam kako da zadrzim to osecanje.