Chambers of Sylvie 2 point 0

We’re back in business, prosto ne znam odakle da pocnem; dal od toga sto Hulja gleda Velikog Brata, dal od novog ustava… ali to mu dodje prakticno na isto te cemo dovesti njegovu ignoraciju u vezu sa potonjim vrhovnim pravnim aktom.

Dakle, Hulja a.k.a. Papi (father to be, or at least we hope so) mi je juce mrtav ozbiljan saopstio da on redovno prati Velikog Brata. Ja zaista nisam mogla da verujem. Kaze on “to pratim sa psiholoske strane”. Aha, shatro. Meni nije jasno kako neko, ko ne sprema pravosudni ili neki drugi ispit, moze da prati takvo govno? Bolje da pratis spansku seriju ili 48 sati svadba, majke mi, manje je brain-washing-oriented.  A ako ti je Veliki Brat ok, to je samo one step away od toga da ti Maraja Keri bude ok. Onda za sta smo se borili?!!? Jos sa sve konotacijom Velikog Brata u zemlji Srbiji gde to poprima epske razmere, uz pad servera Telekoma zbog prevelike posecenosti live-streama i naslovnih strana u dnevnim novinama. Naravno, pokusala sam da obrazlozim Papiju na nacin na koji cu i vama, ali za to moramo da ubacimo i drugu temu u igru a to je Ustav to be.

Dakle, subota uvece, 20h ispred skupstine okupljena saka jada, my humble family inlcuded, kako bi izrazila negodovanje povodom potpisivanja predloga teksta ustava o kome kasnije gradjani (tj svi mi) treba da donesemo final verdict. Ta situacija ima nekoliko tumacenja; 1) osim tih stotinak ljudi, svima se jebe za ustav i sede kod kuce i gledaju Velikog Brata; 2) osim tih stotinak ljudi niko ni ne zna da se donosi ustav i sede kod kuce i gledaju Velikog Brata. Zasto? Zato sto ih niko nije drugacije naucio. Ne zameram ja nasoj “vladajucoj strukturi” to sto oni zele nesto da ustav sadrzi sto ja ili neko drugi smatra nepotrebnim ili kontraproduktivnim, ne ne. Ja njima zameram sledece - konstantni manjak obrazlozenja bilo kog stava ili akcije. Svaki njihov potez mene ostavlja sa 1000 zasto, a bez 1000 zato. Ja imam good faith i zelim da verujem da pored svega ti ljudi ipak mozda sa nekim procentom svog mozga, makar i minornim, misle na drzavu i na gradjane; ali oni mi jednostavno nedopustaju. Papi kaze da oni zele da novi ustav iskoriste kao fundamentalni argument pred medjunarodnom zajednicom da je Kosovo sastavni deo Srbije. ??? Pred kim? Na razgovorima u Becu? Ne kapiram. Kao oni tamo pregovaraju, sa shipcima i Ahtisarijem, i kad dodje njihov red da uzmu rec oni se poklone i kazu “gospodo, Srpski narod je usvojio novi Ustav i potvrdio da je Kosovo sastavni i neotudjivi deo Srbije”. A ovi padnu na bulju i kazu “majku ti, sta rece? ma, nije valjda?” i onda krenu da se smeju kao skupina u Austin Powersu (epizoda The Spy Who Shaged Me). I sta onda? Onda smo mi stuck za narednih vijek vijekova sa ustavom koji se bavio samo jednom idejom a to je da oni imaju argument (eficacity of which was just explored), a mi nek se jebemo sledeci put kad budemo naisli na prazninu, kontradiktornost, sumanutost, neefikasnost, nesposobnost da se uredi cela sfera zivota, i tako dalje i tako dalje.

I sad, boli sve dupe za ustav, a sutra ce da kukaju sto cekaju na salteru ovde i onde, sto penzija kasni, sto su wci prljavi, sto vozovi ne postoje, sto je fakultet sranje, sto je murija represivna, sto su svi prosti, sto je Srbija golo govno. E pa tako je to braco moja, kad hoces demokratiju onda treba da ucinis minimalni napor i preuzmes tvoj mali deo odgovornosti i da makar procitas i upoznas se sa onim sto podrzavas ili ne podrzavas. Ali sad, nemojmo cepidlaciti, koga boli dupe za ustav i svu tu “pravnu” i ”demokratsku” argumentaciju kada mozete da gledate u 3:00 ujutru kako skupina u kuci Velikog Brata spava uzivo.

Dragi prijatelji i poštovaoci mog lika i dela (vizualizujem gađanje i gađenje pompeznih gledateljki glamurame), vidim da na hitovima imamo steady 28/day, tako da rekoh sebi moram obnoviti blogerske dužnosti da Hulja ne bi sutra oko 6:28 doživeo apstinencijalnu krizu i ostavio još neki soul racking morning rider comentar.

Skinula sam Malaguena Salerosa (Kill Bill soundtrack ili bilo koji marijachi na svijetu, whichever more afordable) i sad se drogiram.

Yo no te ofrezco riquezas
Te ofrezco mi corazon

Totalno sam se navukla na Desperate Housewives - Brie je najveca kraljica. Pita je shrink kao pa zar biste mogli ceo život da provedete u gomili laži i nezadovoljstva, a Brie odgovara “but dont forget the dinner parties”!!!! Kraljica. Appearance is everything.

Respect is the only curreny, right Spike? U suštini, mnogo je očekivati ljudsku empatiju. To kad se desi obasja ti ceo naredni period, ali to su samo mili trenuci u odnosu na čitavu večnost besomučne međusobne borbe. Kod mene ljudska empatija izaziva iskrenu zahvalnost i zauzima posebno mesto bez obzira na dalje realne događaje. Za razliku od lažne “ožalošćenosti”. Which is truly discusting zato što se ni ne potrude da je prikriju civilizacijskom tekovinom kao što je dinner party-fake smile-friendly hug-etc. Danas sam (greškom) dobila od mog prevodioca neki članak koji napisao Vojin Dimitrijević o vinu i snobizmu. Prvo mi nije bilo jasno zašto bi the Vojin Dimitrijević o tome pisao, onda sam mislila da postoje dva sa istim imenom, anyway, priča Vojin o snobizmu i vinu i kaže kako je ok biti snob jer onda ako si pametan učiš nešto i upijaš tuđe utiske dok ne spoznaš koji su tvoji a onda možeš da ostaviš to iza sebe i nastaviš da živiš bez obzira na ostale i njihove utiske. 

Ja mislim da sam dala dovoljno kontraverznih premisa u tekstu da Hulja može da ostavi neki plodonosan i ohrabrujući komentar. And do not forget - respect is the only currency. People are so stupid. 

Ovaj Istambul nas je skroz omeo, prosto sam zaboravila na moje blogerske duznosti. Sad pocinjem da zvucim kao Vuk Draskovic ili Zana Poliakov. As if anybody cares dal ja pisem blog ili ne. BUT I CARE!!

Poslednjih dana smo Mr.D i ja u fazonu razgradnje nazeg poslodavca, doduse ja malo prednjacim ali to je zato sto dobri Mr.D nije jos osetio cari francuske jednakosti, bratstva i nadasve slobode na sopstvenoj komunikativnoj kozi. “Haine, haine, possible dileme“. Jedna od ideja je bila da skinemo tablu sa zgrade za pocetak. Posle toga su se ideje nizale same od sebe k’o narodna pesma - od bacanja vrele kafe nekome u facu do slanja pretecih pisama. Naravno bratska organizacija “Obraz” kao poslednja instanca ne gine tim zlim silama . Covek (zena) je izgleda osudjen da radi sa govnima.

Da, da, dragi moji, posao me nevidjeno smara. Mozda stvarno treba da nadjem nekog muslimana pa da ne moram da radim do kraja zivota. Sta bi mi falilo? Valjam pituljice i pitam “oli kave?” i tako u beskrajon. Svi znate da mi zeleno dobro stoji… Koja koza se tu i tamo pomuze, ali zato ne moras da razmisljas o “confidentiality agreement-u”.

Ultimativno pitanje nase civilizacije je ono koje sam ja sebi postavila jos prosle zime, sedeci u kolima ispred Makedonske 30, nakon povratka iz Novog Sada (naravno po snegu) posle nekoliko dana riljanja po bankarskim arhivama, a pitanje je sledece: Da li je nama zaista potrebna najnovija Shiseido krema ili bi nam sasvim bila ok i ona od prosle sezone?

Zamislimo se malo nad ovom premisom. Mislm, ne morate ako bas necete, ali meni deluje da to jeste pravo pitanje. Sva ova sranja koja nas okruzuju deluju posledicom nesposobnosti da se razazna sta je cilj a sta sredstvo, sta je moguce a sta nemoguce i sta je bitno a sta ne bitno. Naravno, sustina i jeste u tome da, kao sto bi pesma rekla, you’re damn if you do and you’re damn if you don’t, posto uvek postoji gomila budala koja nista nije skapirala i koja bi bas kad ne bi trebalo. Odnosno koja “bih” kad ne bi trebalo, ukoliko je budala iz kozama naseljenih predela (bez zelje da uvredim bilo koje predele, emphasis je na budalama). Uvek ima neko ko ce se kandidovati za zlatno peraje meseca, a ljudska priroda je takva da su neki ti koji se prilagodjavaju a neki oni kojima se prilagodjava. Naravno, mene jebe sto jos nisam u ovoj drugoj kategoriji.

Medjutim, izgleda da ta kosmicka pravda s vremena na vreme ipak dodje po svoje i obasja nas mali govnavi svet. Moja drugarica je sada verovatno vec sletela na aerodrom u Kuvajtu i otrcala u zagrljaj svom decku. Mogu skroz da vizualizujem taj susret. Kao odjavna spica za Love Actualy, na koju neizostavno zaplacem. Sto bi rekli TV manijaci “nema sminke otporne na suze” - Sheseido screw you!

***Deca Losih Muzicara - Kreditna kartica (jebes coveka koji se naviko na novac) 

Tako valjda ide neki veliki bosanski hit..ili ne, ali ja sam danas skroz pukla tak da nema veze. Izgleda da je danas bilo 35 stepeni. Brate!! Izgleda da su i drugi prsli posto na city radiju pustaju Leontinu. ?

Mala skica iz zivota: ja danas na Platou, kupujem torbicu za foto-aparat, razgovor tece ovako:

-jel imate kutiju za kameru?
-sta?
-mislim ono u cemu se drzi, to jest nosi.
-mislite torbicu za kameru?
-aha
-pa imamo ih puno, evo ovde
-a koja je razlika?
-u velicini. Al bilo bi bolje da vam je kamera tu.
-ma evo - tu mi ga je.

“TU MI GA JE” !!! Sta reci? Pukla sam. Covek mora da je pomislio da sam totalni idiot. Iskreno ne krivim ga, i ja sam to pomislila. Mozda je meni u genima da kazem “tu mi ga je” samo se ceo zivot “kontroliram”? Boze, Boze…

Inace, sutra idem u Istanbul (mada sam uvek mislila da se zove Istambul sa M). Doduse, uvek sam mislila i da se kaze Bizantija, kad ono mi kazemo Vizantija. E sad, dal je Admirala Geprata ili Geparta ostaje nerazjasnjeno posto u toj ulici nema ni jedne table sa njenim nazivom. Mozda menjaju ime ulice u ime jos jedne cerke Kralja Nikole? That would be realy convenient:-) Nego da se vratim na Stambol (ili Stanbol). Sta ja ocekujem od njega? Pa, ja sebe zamisljam tamo kao Agatu Kristi. Kupila sam kompresovanu Avene vodu sa izvora da se osvezim sa stilom;-) Dakle ocekujem 5 dana uzivanja, ispijanja kafa na Bosforu, divne restorane i terase, prelepe monumente i malo shopinga. Ipak idem na sam izvor mode onakve kakvu je mi znamo. Ne planiram da kupim cilim ali zato bih bila zadovoljna kad bih nasla neki autenticni komad srebrnog nakita. Ono sto je sigurno to je da nece biti nikakve dubioze i serioznosti, sivih odela, kravata, conference call-ova, mailova, interneta, tendera, finansijskih derivata, statuta i slicnih sranja. Malo mi je sve to dopizdelo. Svo to okruzenje je za samo dva dana uspelo da spere onaj divan osecaj koji je protekli vikend doneo. Apropo vikenda, htela sam da podelim sa vama kako se neko ponasao i kako je to lepo. Dakle, nakon sto smo stigli do mog ulaza oko pola 7 ujutru i par minuta nakon sto sam usla u stan stize mi poruka sledece sadrzine “ovaj dan mi se vec cini nepotpunim, pusti mi poruku kad se probudis ako budes raspolozena…hvala ti na nezaboravnoj veceri, jutru, danu”. Eto, nije bolelo! Bas naprotiv.

Dakle, odoh za Konstantinopolj da vidim malo Istok i blagodeti putovanja u zemlju za koju ti ne treba viza, a vi ne dajte Vuku da uvede monarhiju dok me nema!

Eliksir, gospodine Huljo? Ooo pa to odavno nismo culi, jos od vidovite Zorke tacnije. A sto se tice tih basic instinkta, dajte molim vas - kakve tuce? Pa vi se niste tukli ni u osnovnoj skoli, bezali ste kud vas noge nose, sve su paticice lupkale o guzu…hi hi hi. Videla bih ja vas vekikog sadistu kad bi vas se docepao neki pravi i potentni* sadista, tipa, sta znam ja, Kristofer Voken?

Trenutno gledam neki koala safe house program, jadnog koalu su obrijali da bi ga operisali. Zamislite kad se probudi jadnicak i dozna da je ostao bez svoje bundice - nece li to biti pravi identity crisis momentat? Sto to ne pokazu, to bi nas mnogo toga naucilo.

Eto toliko posto hostujem ovih dana pa moram da budem umerena ali htedoh da se oglasim, cisto da Huljica ne oseti apstinencijalnu krizu posto vec nije mogao da ode u malu kucu na kraj Sela u Murtinici. And for all of you that didnt know, Murtinica actualy postoji! Verovali ili ne, Huljina kuca se nalazi na “starom putu” za Murtinicu; novi naravno nisu jos sazidali ali moj papi kaze da je cuo na televiziji (a tamo uvek govore istinu) da ce bas tuda da prodje auto put i onda nista od iznajmljivanja brvnare besposlenim japancima na zalasku karijere. Kad ti stigne autoput, pa turisti, pa Velja Ilic…idi sad dok jos mozes, ko zna this time next year sta ce da bude? Mozda zavrse autoput do tada? Aha, i onda je mrmot zamotao cokoladu.

U stvari imam nesto da kazem apropo povratka korenima. Mislim da su koreni skroz ok, u krajnjoj liniji to si ti - ili sto bi Eminem rekao I am what i am, ili je to reko neko na reklami za ribok. Ne znam bre svo ovo pretvaranje i trud nisu doneli nikakve rezultate, samo mi bude zao posle sto je moj anger ostao hidden, jerbo on nije nestao. Na kraju price se jednostavno ne osecam dobro. Majka priroda jebe pa rastura. I u tom smislu gospodin H. je zaista izuzetan primer osobe koja je zagrlila svoju demenciju. Moracu i ja isto da probam.

Badly drawn boy - Pissing in the wing 

*jos nista niste iskomentarisali za termin?!

jos jedna uvodna napomena - sylvie jos uvek nije bas najbolje tako da i ovo mozete da preskocite i pustite drugi dnevnik and beleive whatever you want to beleive 

I tako je draga kisa padala…i padala…i padala…i sylvie je rasla i rasla i rasla. Mozda je moje raspolozenje u stvari vezano za kisu a ne za sunce kako bih ja volela da mislim. Mozda meni ne treba fotosinteza nego voda. Uglavnom, nemojte da se brinete, sve je pod kontrolom (self control is control, just as any kind of control). Mislim nije pod kontrolom, ali je moj analiticki duh odradio svoju rolu i sad bar znam sta mi je, tako da cemo se jos malo time baviti. Znate kako, i ja bih volela da mogu da pisem o korici grejpfruta i njenom uticaju na sanjive oci, ali danas jos uvek nije taj dan.

Treba mi Guru za prevazilazenje samostecenih i nametnutih odbrambenih reakcija na strah. Totalno sam zaboravila da je to jos jedna konkludentna radnja. Znaci ako se desi x ja reagujem sa y. To je zadato, ili sam ga ja sebi zadala, nije ni bitno, desava se, tu je i nadzivece nas. Stvarno moram to da imam na umu, da se ne opustam i da svesno odreagujem sa z a ne sa y. Jebeno. Why oh why. Ovaj put sam to potpuno zaboravila jer vise od godinu dana nisam imala potrebu time da se bavim pa sam pomislila da sam to prevazisla. Serem, nisam ja nista mislila - to i jeste problem. Bitno je da se vi ne brinete, posto su se moja prsnuca dogadjala i ranije samo nije bilo bloga, pa kad nema pisanog dokaza kao da se nije ni dogodilo. Ali dobro uvek imate opciju da ne citate. Ja lepo stavim napomenu na pocetku, da ne bude posle kako sam sklona diktatorskim potezima (hm, hm). sve ce biti ok, a i ako ne bude i to je ok. Budizam u nama i oko nas. Faithless, stateless. Haiku je nova forma. hocu da nadjem novi stan. ovaj nosi neku ne-dovoljno-dobru karmu. ne znam, nekako me nervira. sve mi je isto i ne mogu nista da promenim, isuvise je zadat, gusi me. imam utisak da stalno sedim na istom messtu a da bi promenio energiju moras da promenis mesto, right feng shui masters? bio je dobar za ono za sta mi je trebao, sad mi treba novi. disposable goods. bolje on nego ja. samo da ne bude kao sa zelenim C3;-) nista, onda cu da odem za istambul. mozda nadjem nekog gotivnog turcina koji se pali na brkove, slane pite bez mesa i ribe sa severa i koji ce da me gleda kao boginju i da mi salje kamencice iz tifanija u kutiji sa kamencicima sa bosfora. u Metrou je bila akcija - kupis 4 flase Kalipolja, dobijes 2 za dzabe, pa sam podelila box sa kolegom. Hulja (slash moja labela) dolazi veceras, mozda se sve vrati na staro ili novo. 3 flashe tacno stane u torbu za lap top - talking about multitasking! And YES denial is NOT a river in Egypt!!!

PS: iz nekog razloga, naslovi na blogu su trenutno na japanskom. jebiga, druga opcija su bili tuski, svedski i islandski tako da sta je tu je. ali znate vi kako se na japaskom kaze “comment” pa navalite! radimo na resavanju problema. cheers!

uvodna napomena - oni koji ne vole smorenu silvi neka ne citaju. mada nek imaju u vidu da je obicno smorena silvi takodje i kreativna silvi.

sve guzzinni solje ovog sveta nece pomoci da se ja osecam dobro. i onda se nekako neminovno setim izjave V.Radusinovic kada su je pitali nesto tipa “da li i bogati placu” a ona im rekla (parafraziram) “pa ja mislim su suze uvek iste, ali je lakse plakati u mercedesu nego u fici”. ako vam ne zvuci smesno probajte da izgovorite recenicu ponovo ali ovaj put sa kotrljajucim rrrr.

neumorno gledam sex i grad posto prosto ne mogu da smislim nesto jednostavnije od toga da radim, i prosto ne znam sta da mislim ali one su se sve samo po jednom bas sjebale. meni deluje da se ja sjebavam mnogo cesce. mada miss helen kaze da se sad makar nesto desava, a da je prosle godine bilo mrtvo more. nije duso bilo mrtvo more, prosle godine sam ja bila ludo zaljubljena u zavodljivog zemljaka dzordz majkla a i spremala sam pravosudni i ti si me drzala za ruku i ispitivala. bilo je jako tesko. tesko odreci se proleca, i ljudi. ali to sam uradila. uspela sam prvi put u zivotu da se samodisciplinujem, i sve vreme sam razmisljala kako ce posle toga biti sve mnogo lakse. i necu da kenjam, jeste lakse - isplatilo se u tom smislu u kome je trebalo da se isplati. ja bih samo volela da mogu da polazem pravosudni i u ovom drugom segmentu, ali to izgleda ne postoji ili sam ja potpuno oblivious. volela bih da mogu da placem. ne vidim kako bi mi to pomoglo ali deluje mi da bi mi posle bilo lakse. onda se setim price o hlebu preko pogace pa se malo smirim. a onda pomislim kako ne mogu da se pomirim sa necim sto nisam ja. a onda se pitam ko sam ja. i da li je ovo ili ono. i moj mozak ne moze da prestane da vata krivine. svi znamosta je resenje, ali ja ne drzim kljuc. i znam da je JEDINI lek koji sama mogu sebi da dam to da iskljucim moj mozak, ali ja jedino to mogu da uradim u kontekstu takozvane “pozitivne nule” odnosno “zero wishing state”. jednacina je jednostavna - ja nista ne zelim, ergo, ne postoje neispunjene zelje, ergo, ne postoji nezadovoljstvo. ali to su zapravo nerealna samoindukovana stanja, bullshit, znam to, been there, deluje samo pod laboratorijskim uslovima kad nema zelja, a kad ti se nesto desi a da nisi pozeleo ne mozes da se snadjes, totalno sve pada u vodu, a ja o patos. jedino su pozitivni plecini trbusnjaci, oni ce dovesti do izlecenja. 28, 29, 30, 40. i onda prsnem od smeha jer vidim sebe kako padam sa litice jer sam tako slaba.

u subotu sam videla dobrog frajera. zamisli!!! i onda mi neko kaze da ga je cuo u prolazu da kaze kako je bio na 20 godina mature, i ja pomislim “bozeeee! 20 god matureee, aaa, he’s so old” a onda se setim da to znaci da ima 38 godina, sto mi ne deluje puno, ali mi 20 godina od mature deluje jako jako puno. i onda pomislim zasto taj covek stoji na tim stepenicama i gleda u mene celo vece? ne kapiram. kaze mi drugarica da mu mahnem i da ga dozovem. ja pomislim “boze, pa to niko nikad ovde nije uradio, nema sanse da to uradim” i tako on stoji na tom gelenderu i gleda u mene nakon 20 godina od mature a ja se raspravljam sa konobarom koji mi objasnjava kako je chianti crno vino na cistom crnogorskom akcentu. kao on nikad nije cuo za beli chianti. jao muko moja. nije stvar u tome sto ovaj nije cuo nego sto onaj i dalje stoji na tim stepenicama. ja narucujem jack danniels, dolaze neki ljudi, zezamo se, drugi jack, jos se bolje zezamo, ovaj i dalje stoji gore, verovatno se i on dobro zeza. i tako, onda odemo odatle. probudim se ujutru, odlucim da cu da se setam sama tog dana. napunim i pod crnkinjama i zamisljam kako bi me Missy Eliot sutnula u bulju kad bi cula kako razmisljam i kenjam. Krenem. divan dan, na pesackom me gleda neki lik, ja necu da gledam njega i pogledam u nebo, nijedan oblak, kakav savrsen dan. free at last. stignem do andricevog venca, pogleam naocare u izlogu u kome je slika GOSPODINA bebe popovica (specijalno za Duju ponavljam Gospodina) i odlucim da prisednem i popusim cigaru. tu mi bude tako prijatno, sunce pici pravo u mene, gledam 3 sprat i da li mogu da zamislim sebe kako tu dolazim svakog dana i provodim zivot unutra, muzika utisava sve nezeljenen zvuke, alanis morrisette pickara svog bivseg frajera, zapalim cigaru i zatvorim oci na trenutak i pomislim boze kako je ovo divan momenat i kako ne zelim da ga niko pokvari, bas niko ne treba da naidje, ne zelim nicije prisustvo. onda ipak dopustim misao da se usunja, kako bi bilo lepo da se neki neznanac ukaze i sve promeni, i da onda kroz par meseci ovo bude jedana od onih ohrabrujucih prica. jebes baby steps, hocu skok, veliki skok, pa kud puklo da puklo.

And your love light shines like cardboard
But your work shoes are glistening
She’s a PhD in “I told you so”
You’ve a knighthood in “I’m not listening”

She’ll grab your sweaty bollocks
Then slowly raise her knee
Don’t marry her, fuck me

evo ljudi, na srecu svih nas, hulja se vratio u svoje shljivike i prevazisao svoju mentalnu impotenciju! zivelo treshovanje, zivela depresiva, zivelo stanje pozitivne nule. kako ide adresa tog sajta na kome moze da se proveri podobnost za iseljenje u bivse engleske kolonije na krajnjem severu/jugu, pa koje ti draze? cujem da se vanbracna zajednica posebno vrednuje a i da u Vankuveru nije tako losa klima, dosta kise, valjace za ten. Ana pretvorim u An, poradim malo na akcentu, naucim da kuvam, i eto meni nove karijere u zemlji veverica, musova i tvorova. prirodnjacka idila. nema bakterija i one su se smrzle. sve ono sto je prethodno receno o potencijalnoj dijaspori zanemarite, to je bio produkt samo moje naivne maste kako ovde moze sve da bude ok. ovde ni jebeno prolece vise nije ok. ne mogu da verujem da sam danas obukla perjanu jaknu. kao skinula sam joj krznenu kapuljacu kako ne bih potpisala bezuslovnu kapitulaciju, ko velim da odrzim makar trunku dostojanstva. 1389 all over again. sto bi reko e.norton u dvadesetpetom satu, fuck JC, he got off easy. vikend mi unapred deluje depresivno, kao neko levitirajuce stanje izmedju dve radne nedelje. i kao ja znam zasto radim ovo sto radim. shatro. nemam pojma. igram na slepo, samo sam do sad imala srece i nista vise. hulja je opet bio u pravu kad je govorio - nemoj silvi tako da pricas ljudima kako mogu da urade sve sto zele, to nije tacno. eto nije tacno. priznajem. sve priznajem. ni plecini trbusnjaci nas nece dovesti blize blagostanju, samo ce (i to mozda, ako se uporno i dugo budemo mucili) dovesti do usporavanja mog propadanja. svesna da sve sto danas iznosim jeste posledica moje trenutne demencije i manjka dogadjanja u onom sledu u kojem ih ja prizeljkujem, ipak zelim da vam kazem da je ovo sve sranje. nikome bre nije dobro na duge staze. malo im dajte vina i da vidis kako ce da prosviraju. ja bar kad popijem pocnem da se smejem, ali neki kad popiju pocnu da pricaju kako ovo sto im se desava nije ono sto su trazili deda mrazu u ponoc. mislim, samo pominjanje deda mraza u aprilu je poprilicno dementno. i koliko noci mozes da se za redom budis zbog placa rodjenog deteta a da ne kazes jebes ovakav zivot? jeeebeeno los trip. neznam, mozda sam ja prsla a sve je u stvari u redu. daj da pitam u komentaru pomenutog djelica, mozda on zna. on bas deluje kao covek koji moze da nam svima otkrije tajne blagostanja, kako od naslednika snajderske radnje do vlasnika vile na dedinju, velikog automobila iz kog ti samo zalisci vire, i plavuse koja vrcka. mozda je ipak to jedina sustina i mozda ni nema nista iza toga. a zasto ja onda imam mozak???

Be there - Unkle feat. Ian Brown

Primecujem da uprkos mogucnostima koje si sam obezbedila skoro nikad ne pisem blog kod kuce, nego pretezno sa posla. Valjda je razlog tome sto se inspiracija radja u potlacenosti i nekoj vrsti fizickog zarobljenistva tako da mozak zeli da kaze “i am free”. Nekako mi ideje padaju samo kad je buka i najveca frka, kad me ceka tri neodlozna odgovora na neodlozna pitanja mojih klijenata (ma koga lazem, to su samo musterije). Zapravo mojih sludjenih klijenata. Shvatate li vi da je meni posao da pomazem zbunjenim ljudima. Zbunjeni ljudi su nazalost i dosadni ljudi koji pretezno nemaju zivot. Neverovatno koliko ja ljudi na taj nacin upoznajem a ni jedna osoba nije vredna pamcenja. Oni su moja kratkotrajna memorija koja se u 7 brise. Ali necu ih dalje treshovati jer ipak oni placaju sve moje hedonisticke tripove koji imaju za cilj da ja sebi obezbedim zivot.

Sinoc smo bili u Zapletu. Gospodin Perspektivni Arhitekta vecera sam u maniru Pariskih bistroa. Vojvodjanski Bred Pitt vecera sa nekim mongoloidnim likom (naravno ja sam skapirala da mu je to rodjak iz rodnog sela). Nikola Kojo konacno izgleda i uzivo kao sto izgleda u Crnom Gruji , zadrigao i u kozi. Katastrofa! Kako se ovde svi sjebu, neverovatno. Danas je prvi dan da sam ove godine rucala na otvorenom! Jos jedan razlog za dobro raspolozenje. Danas je takodje dan kad je Sylvie otisla na svoj trening kod dragog i predragog Plece. Ziveo Pleca!!!

Eto vidite kako nemam inspiracije kad nisam tlacena! Ne vredi. Sve sto napisem je isuvise obicno i trivijalno. Jebiga.

A evo setila sam se totalnog tresha! Jos jedan od onih trenutaka kada pogledam naslov u novinama i podsetim se koliko sam ja pametna i nadasve srecna sto ih ne citam. Kaze naslov “Tesla ipak Srbin”. Ja rekoh “Ne seri!” i odlucim se da vidim kako su novinarskim istrazivastvom potkrepili otkrivanje tople vode. Dakle, kaze baja da Tesla potice, ni manje ni vise nego od Pavla Orlovica, barjaktara Kneza Lazara na Kosovu!!!! Pazi, vecina Vracaraca zna za Orlovica Pavla kao za ime one male ulice ispod Cuburskog parka gde zive pretezno cigani (pardon - Romi), a deluje da ce ga znati sad i po ovome. Pazi ti, ni manje ni vise nego potomak barjaktara Lazarovog!!! Izvinite, moram da napravim jos malo caja od koprive da mi se smiri ova alergija po kozi. Znaci, sve je dozvoljeno - konacno. Mozes da pricas sta god hoces a pritom ne moras da budes Miki Vujovic licno ili pripadnik zbora njegovih saradnika.
Apropo nonsensa, iz kafane su danas za vreme rucka izasli, najpre Rados Ljusic, pa malo kasnije i guverner zvani “reci mi sifru za kufer”. I tako u trenutku ti se ucini da zapravo ovo i nije zemlja nepomirenih strana, vec jedna idila kao kad su Paul i Stivi pevali “ebony and ivory living in perfect harmoni”. Ajmo svi zajedno!

Drage moje, dragi moji, kako ovih dana, i to sve ucestalije od Vozdove smrti, slusam price o iseljenju, rekoh da posvetim makar jedan unos mojoj iskrenoj zelji da se situacija sagleda u istinitom maniru.

Moj prvi komentar je, svakako, da nista nije crno ili belo nego je i crno i belo. I sivo. I modro i zeleno, for that matter.

Znaci sa jedne strane imamo Beograd, koji je nevidjeno ruzan, prljav i neljubazan u globalu ali koji ima svoje oaze u koje mozete zaci kad god ishtete. Ljudi su, generalno, nevidjeni smorovi, ali kad naletite na nekog super, kao to sam ja naletela na Hulju na 50godina Kazablanke, onda je to pocetak jednog lepog prijateljstva. Ovde ljudi i mesta ili smrde ili mirisu, sto je na duge staze mnogo bolje nego da nit smrde nit mirisu. Evo bas ovih dana gledam jednu “gradjanku evropske unije” i mislim se koliko je ona jadna. Ona je tako sustinski jadna, da nema te osobe koja bi u njoj mogla da probnudi bilo sta. E sad, vecina gradjana evrope je jadna. Kao sto je i vecina Srba jadna. Medjutim, sustinsko pitanje je kako se okruziti mirisljavim mestima i inspirativnim ljudima na bilo kom meridijanu?

Da li bi vas i u teskom trenutku kad vam ni tamo bas nista ne ide, samotni pogled na Palais Royal ucinio srecnim? Ako bi - then you should absolutely go for it. Ali ipak mislim da biste zvali posle par meseci sa pricom “oni su u tom i tom fazonu, i nema kao kod nas…” i da biste kupili/rezali diskove sa domacom muzikom (sto inace ne radite) - to je zaista (ali ZAISTA) totalno los zivotni put. Jedna noga tamo, jedna ovde…ma daj!

Ako odlucite da odete - promenite ime obavezno, zaboravite na sve svoje navike, na sve usluge koje vam ljudi cine, a narocito vasa porodica, zaboravite na sve prijatelje koje okrenete kad je tesko ili kad biste malo da se smejete, zaboravite na “opusteno” i na “blejanje” i idite da vam bude lepo. I verovatno ce vam i biti ako sve to uspete. Ali, ako je “ikea namestaj” (paradigma) ono sto ultimativno coveka cini srecnim - onda je to tako mizerno malo.

U svakom slucaju, sta god odlucili, mislim da treba svoje odluke da donosite kao gradjanin sveta i kosmopolita, jer u suprotnom ste isti kao i svi ti smrdljivci od kojih bezite. U tom smislu ljubav je dobar razlog za odlazak.