Chambers of Sylvie 2 point 0

Pariz dan 5 6 i 7 i svi ostali dani - noge bole, ali glava ne. primecujem da danima nisam stavila Ipod na usi, valjda u Parizu nema potrebe za kompenzacijom, u smislu - sve je lepo oko mene tako da mi čula ne pate i shodno tome ne zahtevaju da nadomešćujem nedostatak lepog muzikom. nismo imali nikakav plan - plan je da nema plana. Le Marai, Ile St Luis, St Germain, to su otprilike destinacije. neizbežni šoping, prvi LV je kupljen, nije neki preskup al eto da se započne kolekcija, nastavak u St Honore, shop till you drop, saldo nije los, uspela sam da kupim između ostalog dve crne tasne, crne cipele i crne cizme, a to mi se nije desilo godinama, uvek krenem po crno a završim sa braon ili zelenim;-) zeleno volim te zeleno. u Parizu ništa nije zeleno. počinjem da zvučim kao deda iz Mućki “during the war”, tako ja “u Parizu”. apropo mode, prvih par dana se pitaš “šta je ovde moda?” jer nema ničeg uočljivog i odmah prepoznatljivog, ali posle par dana uvidiš da nije baš sve tako, nego smo mi navikli na sirotinjski glamur i onda očekuješ da “trend” blješti i šljašti da te štipa za oči svojim čipkicama i ostalim kitnjasto estradnim elementima. “U Parizu” nema toga, sve je svedeno, crno sivo belo, ništa napadno a tres chic. jedini pravi preostali luksuz je prostor i vreme - ovo sve ostalo je seljana. osrednji stan u Marai-u i do milion evra. braaaatteee! ali dobro, dobro, ne moramo sad o tome, kad za mnogo manje para može čovek-žena da u njemu u potpunosti uživa. inače, posetili smo Buddha Bar, u koji smo ušli i izašli; Hotel Costes, u kome su svi toliko bezobrazno neljubazni da kreneš da mucaš ako si i pomislio da ih nešto pitaš; i Cong, gde ih je dragi P.Stark tako odradio da bi trebalo na svoje prezime da pridoda “ović”. sve u svemu, ta fama je totalno not-Paris-like, tako da su mnogo mnogo interesantnija sva ta mala , anonimna mesta.

zaključila sam da su sva upoređivanja potpuno besmislena, što kažu u desperate housewifes “you re so way out of your league that you re playing a different game”.

Malo vise o ostalim načetim utiscima kad mi proradi net kod kuće.

Pariz - dan1; pravo sa aerodroma u ofis, ofis kao iz “devils advocate”, uspesan sastanak, kafa sa sefom, veoma zadovoljnim posle uspesnog sastanka, hotel, miris misomora i prozori koji se ne otvaraju u sobi od 200 evra, pogled govno sa 16og sprata, uvece gospodjica Fei me ceka u Palais de Tokio, ja mislila nece me puste jer sam u farmerkama a tamo sve mali francuski klosarcici, setnja po George V, malo window shopinga (50cents bi reko “thats hot”), onda 2 sata zarobljeni u parfimeriji zbog provale oblaka, na kraju gospodjica Fei i ja se bacamo na haubu nekom taksiju i ja srecno stizem do hotela, gde ispijem jos par casa vina i odem da spavam.

Pariz - dan2; kasno budjenje, odlazak do Invalida, peske preko mosta Aleksandar III, prolazak poreg Grand Palais-a, kafa i sendvic u obliznjem kafeu, opusci tompusa na trotoaru, svi puse, krace smaranje na radnoj grupi za mergers and acquisitions (ili ti “murders and executions”) gde su naravno otkrivali toplu vodu, ali sa lunch paketom iz La Duree (ko zna, zna - ni ja do skoro nisam znala, ali o tome naknadno), primetimo mladog nemca savrdenih predispozicija, onda mala setnja “po kraju” oko Avenue Montegne, i tu negde, na kraju se pogubim i izadjem tri mosta nize, onda ne-dobrovoljno pesacim do iza Ajfelove kule i konacno uhvatim metro sa sve spicastim cipelama i nekoliko zuljeva, nazad u hotel, stigo Mr D, spremanje, peglanje kose, odlazak u Olympiu, na spektakl koji je super bio spremljen ali malo predugo trajao, onda koktel sa sushi majstorima i gomilom sampanjca, ovo prvo preskocim u sirokom luku, za ovo drugo zaboravim na upozorenje “consomer avec moderation”, vece traje, svi su lepi, svi su ljubazni i srdacni, divne fizionomije, divni recnik kojim se obracaju, upoznavanje sa par partnera, ispijanje more shampanjca, kretanje u Buddha Bar ili Bain Douche koje se zavrsi na klupici na kojoj sam se izula, moje noge su heroji.

Pariz - dan3; opet kasno budjenje, busevi otisli, dorucak se zavrsio, ja gladna i zedna, metro do Madlene, setnja po Place Vendome, Van Cleef i Arpels se renovira, morali da svratimo u Boucheron (ha ha ha), kafa u bistrou, gasenje cigare o pod, odlazak na Neuilly, u parc de Bagatelle, barbeque with style, beli carsafi na travnjaku iza vile, na meniju losos i krabe, previse vrsta sireva i vina, kako se odluciti, onda povratak u svet, odlazak u Marai, nalazimo se sa gospodjicom Fei sa malo vise zakasnjenja, setamo se po najdivnijem kraju, svi su lepi, svi su super, svi su nekako tres parisien, vise me cak ni ne nerviraju, sedimo u kafeu Tresor, svraca drugar Mr D-ja, simpaticni Sederic, ja dobijam iznenadni nagon za sopingom, kupujem neke fenomenalne gluposti za pokucstvo (Huljo, stigao je tea bag disposer! now be may exhale!), nazad u hotel samo da bi opet otisli do Concordea, nalazimo se ispreh Hotel de Crillon, odemo do Buddha Bara, grozota, turisticka navlakusa, bezimo na Saint Germain, posle malo hoda nalazimo prihvatljivo mesto, i sto se oslobadja posle malo cekanja, svi su i dalje lepi, prijatni za gledanje, sarmantni, neoptereceni, nasmejani, pijemo vino i grickamo crni hleb sa prsutom, odlazimo i navatamo taxi na mufte.

Pariz - dan4; iseljavamo se iz hotela na obodu grada i doseljavamo se u srce grada, pogled od milion dolara, zivela Republika! jednakost, bratstvo, sloboda - kad cemo mi to shvatiti, nastupa zabrana razgovora o temama na B osim ako nije Bobourgh, pijemo kafu na Place de Vosges, uz soft jazz, setnja po Marai-u, odlazak u Louvre, gleda se samo probrano - ovaj put Egipat i neki od velikih slikara, Noces de Cena deluje kao da je falsifikat velikog Veronezea, vecina slika ima na sebi neko staklo tako da covek i ne moze tacno da vidi sve sto bi zeleo, napokon Karavadjo, nazalost samo 4 slike su izlozene, ali tu je Pokop Bogorodice, Ipod na usi, Creap od Radioheada i uzivancija, pusenje cigare ispred piramide, celo popodne u Cafe du Fumoir, da li treba opet da pisem da su svi lepi?

Znaci, danas me je dvoje ljudi pitalo jel sam ljuta na njih, a ja nikad dalje od ljutog. To vam je stvar sa percepcijom - cesto je iskrivljena.

Danas mi se nista ne radi, imam neke zaloge da registrujem, a nista mi nije jasno. Pravo da vam kazem nemam nesto ni ambiciju da razjasnim. Mozda uvalim sve to Mr.D-u pa mi se razjasni. Kad malo bolje razmislim, bas sam ja neki dobri principal. Skoro nikad (rekla bih i nikad al neko bi to mogao osporavati, mada ne i osporiti) mu ne “uvaljujem” neke koske i sranja, sta vise uvek se trudim da i on uziva u poslu ne bi li stekao neophodnu ljubav prema istom i postao vican branič. Medjutim, možda bi trebalo da malo preokrenemo ćurak. Evo zaloga je prvi korak. Mr.D watch out kad te dohvati advokatska furija.

U intervalima ovog pakosnog nagona koji me iznenada obuuzima, razmišljam o Parizu. I love Paris in the springtime… Dakle četvrtak 14 septembar - landing u ranim popodnevnim časovima. Petak i pola subote otićiće na neke sastanke i tu celu paradu u Olimpiji. Ali onda dolaze nedelja, ponedeljak, utorak i skoro cela sreda. Nedelja mi deluje kao savršen dan za ispijanje espresa i jedenje kroasana negde u blizini Palais Royal, nakon čega će otpočeti moje back to the roots iskustvo i odlazak u Louvre. Neki se po energiju korena vraćaju u džunglu, ja ću po svoju energiju otići do sobe sa Caravagiovim delima, dok će u glavi sve vreme odzvanjati Preverove reči “c’est la guerre et c’est l’ete; deja l’ete encore la guerre”. Naravno u mojoj fantaziji se pojavljuje i jedan zgodni Libanac kako bi upotpunio sudbinsku determinisanost navedenih stihova a naročito njihovog nastavka*. Ponedeljak je dan za shoping i to onaj tipa shop till you drop. Utorak i sredu ću prepustiti slučaju. Ranije sam želela da se vratim tamo gde sam živela i obiđem makar na kratko taj kraj u kome sam bila izuzetno srećna. Zapravo tamo sam jedino bila potpuno srećna (ako ne računamo par dana na Iosu). Dakle, otići u 27 Rue de Bezons ili ne? Šta vi mislite? Glasanje je otvoreno. 

***za one koji žele više da znaju Jacques Prevert “Osiris ou La fuite en Egypte”

Shteta shto ne mogu sa vama, onako live, da podelim ovaj divni i sudbonosni momenat proglasenja nezavisnosti Crne Gore. Direktan prenos na Studiu B? Cekam da cujem sta ce da sviraju kao himnu. “oj svijetla majska zoro” ipak! Ovo je zapravo “win-win situation” jerbo i ovi sto su bili protiv su nesto dobili (nezavisnost). Dakle jos jedna nacionalna frustracija se upravo odigrava, kurchicji postaju sve manji, vatromet pichi, kapiram da RTS ovu temu ignorise u potpunosti a Kilavi* se upravo sprema za jos jedno feniranje (ili ti “blow job”). I tako u beskrajon. Ali dobro, vratimo se nasem obecanom putopisu.

Kad smo sletali na aerodrom Ataturk, prvo sto smo videli je gomila crnog dima. Kad sam bila u Milanu, onaj ludak se zakucao sportskim avionom u soliter. Super! Hotel sa 5*. Mi trazili neki sa 4, ali se renovirao pa su nam zamenili za bolji. To je tako kad putujes preko nemaca. Tamo potrosaci imaju nekakva prava. Inace, let Turkish-om za svaku pohvalu. Nov avion, cist, prostran, svi ljubazni, ne kasni, hrana za avion odlicna, sletanje/poletanje samo klizi. Svaka cast turci. Dakle, hotel. Na Taksimu, medju gomilom drugih hotela. Ali u Istambulu je sve u distriktima tako da je razumljivo. Sav nekako moderan i pun nekih dizajnerskih trikova. U sobi velika plazma, ketler, philipsov CD player sa radiom. Naravno, cim smo usli ja pocnem da vrtim stanice, ne mogu da nadjem nista vredno slusanja i posle par sati nekih dosadnih napeva ja opet krenem da trazim i nadjem Radio Oxygen, koji pusta FENOMENALNU muziku. “Onu nasu” sto bi rekla gospodjica Helen. Inace, Giles Peterson** im je rezident ali ne sa “worldwide” emisijom nego svake druge veceri radi mikseve, posto ne verujem da bas leti za Istambul svako malo. Pored tih sitnih zadovoljstava, nas hotel je imao i sopstveni Spa&Wellness centar koji vodi neka azijatkinja. Sav u drvetu, sav mirisljav. Bazen predivan, diamond shaped sa plavom svetloscu koja ga obasjava. Sauna preslatka, parno kupatilo takodje. Sreca, sreca, radost - uzivancija!

Prvo vece, uputimo se na Taksim Square, koji lici na nasu Slaviju po ruznoci. Odatle vodi neka velika ulica koja je u stvari pesacka zona, kao nasa Knez Mihailova, samo mnogo mnogo veca i duza, ruznija i prljavija. Ali ajde, ko velimo - sta nam Bog da. I tako krenemo, zapravo u potrazi za menjacnicom, ali nji ne nadjemo nego naidjemo na neki deo sa kafanama tj. njihovom vizijom restorana za turiste. Malo lici na onu papazjaniju na Rodosu samo te ovde svi doslovno vuku, zanose ti se u facu, pricaju ti na turskom, pa na engleskom pa na ruskom, ti pokusavas da im umaknes ali par koraka dalje vec te ceka neki drugi veseli crnomanjasti ugostitelj. Uglavnom, nismo se nesto ovajdili od shishkebaba to vece. Inace, shishkebab nije cevap nego raznjic. Just so you know. A cevap zovu cufta. Lingvini incident. Srbi su se opet malo zajebali. 

Sutra ujutru, uputimo se na Sultan Ahmet; stari deo Istambula gde se nalaze prakticno sve znamenitosti i gde te deru kao magarca na svakom cosku. Pocelo je sa taksistom koji je hteo da nam naplati voznju 25 lira umesto 8 koliko inace kosta. Odemo prvo u Plavu dzamiju, mada to tad jos nismo znali:-) Jebiga, Sylvi se malo zajebala tako da smo u tom trenutku verovali da smo u Aja Sofiji. Mada jeste sve bilo plavo unutra… Ok, stvarno je divo ali taj trenutak izuvanja je malo degutantan. Inace to izgleda ovako: posto se tamo vernici kao mole, onda turisti imaju posebni ulaz, tu kad dodjes (nakon sto se probijes kroz horde prodavaca fesova koji ti govore “zdravstvuj”) ima nekoliko klupica ispred kojih se nalaze sanduci sa prljavim kesama koje sluze da se izujes i stavis svoje smrdljive patike u kesu koju nakon toga nosis sa sobom dok razgledas svetinju! Mislim, ako je ideja bila da se izujes (iz bilo kog razloga), nije li onda glupo da unosis obucu sa sobom? Ako zanemarimo te mirisne detalje, svetinja je zaista divna. Jako dobro ocuvana i vidi se da bas vode racuna o njoj. Nakon toga, odemo u Aja Sofiju - this time for real. E to je nesto! Aja je stvarno impozantna. Oooogroomna! Gradjena u 6.om veku za manje od 6 godina. Meni je to fascinantno. Nama treba 6 meseci da rekonstruisemo Nemanjinu ulicu u 21.om veku, pa ti vidi. Inace, Aja Sofija je muzej, tako da nije ni dzamija ni crkva ali ima tragova i jednog i drugog, mada se stvarno oseca (bar sam ja osetila) taj neki cudan osecaj koji nose u sebi sva izuzetna mesta sirom sveta. Na samom ulazu mozes da prodjes kroz Carska vrata ispod kojih su nekada mogli da prodju samo carevi.

Posle Aja Sofije, odemo na Kapali Charshiju. Inace kapali na turskom = zatvorena. Lepa je to zamisao, samo se nekako izjalovila. Lepo je sve to samo prodaju govna. Ja sam zamisljala da su tamo neke vredne zanatlije koje sopstvenim rukama oblikuju raznorazne materijale. Zamisljala je Sylve veste klesare, jorgandzije, kujundzije, tkalje.. kad ono sve nakupci i preprodavci. Svi prodaju sve isto, samo je pitanje koliko ce da te zakinu. Tamo nismo nista kupili ali smo se mentalno izmorili od silne guzve i sranja.

Drugog dana naseg boravka bili smo u carskoj palati, odnosno sultanskoj palati - Topkapi Saraj. Divno mesto, savrseno pozicionirano na vrhu Zlatnog Roga, nadleda Bosfor. Nismo isli u harem, jer kako je moja ujna rekla “ma zabole me za te kurvetine” a i bio je veliki red. Ali zato smo pili kafu na terasi palate sa pogledom na Bosfor. Tri kafe i dva soka 15 evra. Carka palata, carsko dranje. Gomila turista, pretezno stariji ljudi. Mladi ne putuju oni se ubijaju od posla. Nema italijana, sto me je iskreno zacudilo jer njih svugde i uvek ima ko govana. Ali zato mali vredni japanci samo piche. Kod njih se niko ne zajebe da obuje neudobnu obucu kao po koji evropljanin. Oni su za sve spremni. Kako i ne bi kad su jedini narod koji je zaista iskusio atomsku bombu. Uglavnom posle Topkapi Saraja krenemo putem tramvaja nanize ka moru. Usput pazarimo 1 giga memorije za photo aparat za 35 evra i srecno krenemo dalje. Tu slucajno naletimo na Spice Bazar koji je znatno gotivniji od Kapali Bazara. Sav je saren i bar znas da miris koji osecas potice od zacina. Inace, ceo Istambul potpuno drugacije mirise od onoga na sta smo navikli, tako da sam ja ubrzo razvila i alergiju. Uglavnom, spice bazar, kupimo malo caja od jabuke i tako neke pizdarije. Lepo je to sto vas svi nude da probate neku vrstu ratluka. Ah taj rahatluk! Kakav delight. Stvarno je fenomenalan. Meni je oduvek rahatluk bio najnizi oblik slatkisa ali evo menjam misljenje.

Nakon Spice Bazara, ja predlozim da odemo u neki deo grada za koji u Lonely Planet vodicu kazu da ima zanimljiv shoping, pogotovu nakit. Reko ajde konacno nesto unikatno da nadjemo. I tako mi krenemo na Nishantashi. Posle nekoliko kilometara pesacenja (jer se ispostavi da i nije tako blizu naseg hotela) pocinju da nam se ukauzju raznorazni butici znani i neznani. Uskoro shvatimo da smo u raju! Nishantashi je genijalan. To je kao neki fensi kraj ali ne nadrkano/neprijatno fensi nego fenomenalno fensi. Sve pomesano; s jedne strane Alexander McQueen i Valentino a sa druge Yargici (turksa verzija Zare) i Stefanel a izmedju svega toga gomila preslatkih bistroa, kafica, restorana i brasserie. Pritom se ispostavi da traje nedelja ulicnog dizajna tako da na svakih par metara naletis na neki trip na sred ulice, kao na primer klupa od semenki, ili odelo koje visi sa drveta. 

Sutra ujutru, moji mali saputnici kazu meni “znas mi smo razmisljali, sutra je nedelja, pa mozda ne rade prodavnice, ajde mi danas da se vratimo na Nishantashi pa sutra da nastavimo sa kulturom”. Nisu morali dva puta da mi kazu. Tog dana smo se razvalili od shopinga. Kako je divno kad nema muskaraca da to pokvare. Mogu samo da zamislim kako bi taj dan izgledao da je moj otac bio sa nama… U nekom trenutku ja sam skapala i reko ja idem da popijem kafu a vi jos malo trosite parice. Nadjem neku predivnu basticu i narucim kafu i cezar salatu. Najbolja cezar salata u zivotu. Muzika divna (kao da je Giles birao), zagda kafane neki fensi turcin u svojim poznim cetrdesetim sa fenomenalnim ramom za naocare, samo nadgleda njegov lokal sa ponosom. Posle mi se mali shoperi pridruze; i oni se razbiju od klope. Onda smo mislili da tu dodjemo na veceru za moj rodjendan ali nazalost ne rade nedeljom. Bas sam razmisljala, i mislim da bih skroz mogla da zivim na Nishantashiju.  

Za moj rodjendan smo bili u Dolom Bahche palati. U mom imbecilnom vodicu su napisali da je to palata koju su sagradili Sultani kad su pukli s kintom. Kao “manja je i skromnija” od Topkapi Saraja. Ja skoro da sam odustala od odlaska tamo, ko velim “koj cu moj da gledam second best palatu kad smo videli najlepsu i najbitniju”. Medjutim, izgleda da ne treba slusati vodice, sve su to anglosaksonska neiskrena i smorena govna. Dakle, Dolom Bahche je kao bajka. Prelep vrt, na samom moru. Znaci iz baste ulazis u more. Palata fenomenalna, ocuvana, namestaj, tavanice, stubovi - ma sve. Ali kupatilo!!! Jao ljudi kakva perverzija. Skroz od kamena, sa prorezima u kamenu na plafonu tako da svetlost direktno pada sa neba sa pogledom na more! Uvece vecera negde na Taksimu, kupovina ratluka za poneti - i prakticno kraj!

Eto, to je to. Istambul. Vratila bih se ponovo. Cudan je grad. Ne mozes da kazes da je lep, ali neka mesta su fenomenalna. U svakom slucaju totalno drugacije od svega sto sam do sad videla. Neki monumenti su impozantni i to na svetskom nivou. Nema zajebancije sa Turcima.

Ne zelim da vas zamaram duzinom teksta, tako da cu zavrsiti ovaj faktografski post a moje opaske ostaviti za sledeci.

Samo za dijasporu

*Kilavi = Vojislav Kostunica, also known as Baba Misirska, Smorina, Voja, Shef, Premijer, Onaj ko (ne)sme da vas pogleda u oci itd. inace u poslednje vreme poznat po nenadmasnim frizurama.

** Giles Peterson = moj omiljeni DJ, koji pusta najrazlicitiju muziku (excluding techno) od brazila, break beata, afro-cuban, funk, disco, jazz…inace ima emisiju na BBC radiju “worldwide” koja se vec godinama prenosi i ovde na B92 utorkom uvece; svake godine dodje u Bg bar jednom i mi to nikako ne propustamo.