Chambers of Sylvie 2 point 0

Što bi reko Jim Morrison - there is the known and there is the unknown, and in between are the doors. Pretpostavljam da bi trebalo da se vratim da preslušam stare ploče da čujem jel kaže još nešto pametno taj Jim.

A pošto ovde mudrost na dupe izlazi, sledi sledeća priča: apparently, prošle nedelje se Nenad Marjanović, lice sa naslovne strane “širi dalje” i “zato što ljubav mora da pobedi mržnju”, makljao sa gostima i gazdom Centrale (lokalnog dorćolskog kafića, prim prev za dijasporu). Pri tom, kako čujem, nije mu bilo dovoljno što se tu kurobecao pripit nego se malo kasnije vratio sa nekim velikim čikama kako bi on toj urbanoj gerili pokazao svoje.

U vezi sa ovim događajem postavlja se dosta pitanja i nameće puno konstatacija koje uopšte nisu podložne izmeni u zavisnosti od odgovora na pitanja. Znači pitanja su purely retorička, kao na primer: zašto na sajtu ldp-a ne piše da se oštro osuđuje ovaj kretenluk, da se kreten izvinjava svim učesnicima i slično?; ako ja znam za ovaj događaj, šta li tek Radikali znaju o njemu?; zašto je taj čovek uopšte bio jedno od naslovnih lica kampanje? šta ga je tačno za to kvalifikovalo? to što je bivši muž jelene maćić, sestre od marije - bivše city, a sada sam se dobro udala - maćić? i koji će mu kurac gorile da rešavaju kafansku tuču? i jel su to čedine gorile? i šta su oni bre umislili ko su??? pazi ti njih! oni su najmanji miševi u rupi i opet se kurobecaju. zamisli samo da imaju malko više moći…to bi bio zanimljiv prizor.

A što se konstatacija tiče, mislim da je naše društvo do te mere degradirano i sjebano da verovatno niko u ldp-u ni ne misli da se nešto loše tu desilo. Šta sad pitaš za to dok nam se Dačić penje na vlast. Ili ti prevedeno na Koštuničko-srpski: nemojte sad to da me pitate, vidite da mi je slava. Ja tu ne vidim nikakvu razliku. Verujem da postoje pojedinci koji imaju ličnog integriteta i leđa malo deblja od vrbine grane, ali to su samo pojedinci, mudro se kriju, ne možeš ih nači ni kad ih tražiš. S druge strane, većina je sjebana u glavu, u srce i u muda. Zbog toga su glupi, jadni i loše jebu. Posledično: sjebavaju nam državu, sjebavaju nam život i loše jebu. Sve u svemu - zemlja istine, ljubavi i slobode nema puno da ponudi devojci kao što sam ja.

Danas, više nego ikada pre, ima smisla parola ”Barače Obama, budi uvek s’nama”. Biće Barak s nama, biće, braćo! Bravo Barače, Srbija je uz tebe. Možda će Srpska Radikalna Stranka i Andreja Mladenović uvrstiti i koju reč hvale za ovog crnoputog deliju iz Ilinoisa u program najavljenih “priredbi” ispred skupštine grada. Red bi bio da recituje lično Matija Bećković , tako da se na vikipediji kad ukucate ime velikog pesnika , pored kategorija “o Njegošu”, “o Valjevu i Srbiji”, pojavi i kategorija “o Baraku Obami”. Mogao bi i Boris Tadić da pošalje čestitku, da iskaže bratsku solidarnost a mogao bi i Vuk Jeremić da napravi još neki međunarodni skandal tako što će da saopšti da se solidariše sa gospodinom Obamom, jer mi kao Srbi među Šiptarima shvatamo kako je njemu kao crncu među Hilari. Još kad to prozbori na onom njegovom oksfordskom jeziku…he will realy make my day. 

U suton moje poslednje godine koja pocinje sa 2, tik pred pocetak života (koji, kao što svi znamo počinje u tridesetoj), rekoh sebi da ostavim za sobom svedočanstvo decenije koja je prošla.

Moram da vam priznam da me uopšte ne plaši ideja starenja i nemam neki frenetični strah od godina per se ili zato što će mi iskočiti bore; više imam problem sa sagledavanjem onog što je iza i onog što je sad. I sve to mi deluje isto. Ne vidim nikakvu veliku razliku i to je ono što me muči. Naravno, razlike ima na papiru, ali ozbiljan posmatrač ne sme izjednačiti konfor sa srećom. A ako oduzmemo konfor, i sreću uzrokovanu konforom - malo je prave sreće. I u tom smislu malo se promenilo. Malo je bilo sreće i pre 10 godina a malo je ima i sad. To je ono poražavajuće - što sva naučena pamet, ukroćeni porivi, obuzdane strasti, pa raspuštene strasti, pa vrćenje u krug, pa pronalaženje odgovora, pa menjanje sebe, pa promena fokusa, pa svi ostali uspešni i neuspešni pokušaji koječega, ni nakon toliko godina i truda nisu dali baš neki rezultat na polju sreće. Nema je ništa više nego pre svega toga. Samo me to muči. Inače sam skroz ok tu gde sam i s kim sam.

Nakon sto je gosn.Bevc juce maestralno istrešovao mene (tj one poput mene) / “sam mrzim kada klikćem na linkove blogova koji nisu ažurirani po mesec dana. Takvo zapostavljenje “deteta” nikada sebi ne bih dozvolio”/ nekako mi je proradila moja blog lampica pa rekoh ajde da se vratim mojoj polu uvenuloj biljki, možda me primi nazad, možda nije još prekasno. A i Evrovizija je ljudi! Vreme da se pomirimo, vreme da posejemo ljubav i naravno da “podržimo komšiju”. Možda je rešenje za sve naše muke da se na kraju Evrovizije, večeras, na finale (kad mu vreme nije), pojave svi - i Boris, i Ivica, i Toma i da odigraju nešto a da posle par minuta instrumentala na scenu uđe glavna zvezda i odrecituje nešto dok se na onim mostićima koji predstavljaju reke nižu slike Slobodana Miloševića, i tu da se na licu mesta svi pomire. I još da to iskoriste svi večiti arhineprijatelji Žika iz Šarenice i Lea Kiš, Ekstra Nena i Merima NJegomir, Bora Čorba i Goran Bregović (koji je inače planirao da se pojavi pa mu neće teško pasti), i staro i mlado, i Gorica Mojević i Rada Hrustanović, i Ceca i Karleuša, i svi ljudi dobre volje. I da se svi izljube i otpevaju za kraj “Hajde Jano kuću da prodamo!”, i sve da prodamo samo da igramo, i konja i njivu i kuću. Sve da prodamo.

Uglavnom, ja ću glasati za Laku.

Kako kaze Milan Mladenović - kako da pobegnem od promene? samo putem promene! Baš osećam te promene i pokušavam da se sa njima izborim. Jednačina otprilike glasi - ako je sve na kraju krajeva sranje, zašto u međuvremenu ne bismo uživali ili makar pokušali. Evo ja pokušavam, mada kako kaže naslov… slaba vajda. Kad smo već kod citata, što bi rekli gotan project - todo es produto de una ambicion. Jebiga, da nema ambicije ne bi bilo ni nezadovoljstva njenim neispunjenjem, al sa druge strane ne bi bilo ni zadovoljstva kad, ponekad, retko, sve krene kako treba. Zajebana je rabota ovaj život. I kad već citiram, sve niže i niže, videla sam danas delić neke domaće serije gde je jedna od glumica rekla “nije pitanje ima li života posle smrti, nego ima li živovta pre smrti”. Ne treba da vas brine što mi izvor inspiracije postaju srpske telenovele, to je samo stvar podcenjivanja koje je ukorenjeno u naše male fašisoidne mozgove. Užasno smo zatvoreni. To  je moj jedini feeling po povratku iz inozemstva. Mi još uvek giljamo po bespredmetnim pitanjima i možemo tako u bezkrajon. Za to vreme… svet ide, okreće se, menja se, vraća se na isto, razboljeva se pa ozdravi, ispravlja i popravlja, negde ti zakine, negde ti da…i tak. Onda se vratim ovde, gde inače volim da se vratim i jedva čekam da se vratim, i zateknem onu babuskeru od Tadića koji nešto sere na televiziji, sa sve iskrivljenom državničkom kravatom…brate - odjebi više! Stvarno više dosta. Aj da radimo nešto. Aj da nas neko pohvali. U bilo čemu. U poslu, u lepoti, u sređenosti, u doslednosti, u ideji, u stavu, u stilu. U bilo čemu. Aj negde da se pomerimo. Svako pojedinačno i svi kao zbir pojedinačnog. Svi samo gunđaju, kenjaju,zakeraju, imaju neku teoriju koja je bazirana na idiotluku.

Sedim pre neki dan na ručku u Verdiju, i padne mi na pamet ideja iz onog arsenala “da sam ja vlast”. Dakle, da sam ja vlast, čim bi došla na vlast, sazvala bi sve koji imaju neke interese i mogućnost da ih silom ostvare da dođu lepo i da prijave te njihove interese i da se lepo dogovorimo da napravimo “numerus clausus” stvari koje nećemo dirati za mandata, i kažemo - ok, to je to, drugari, dogovoreno, to sve nećemo ni pipnuti, ali ako mi se pojavite u bilo čemu drugom - najebaste. I onda pogledaš šta ti je sve preostalo i u čemu možeš slobodno da deluješ. I kad se okreneš shvatiš da je oko tebe gomiletina stvari u kojima te ne sprečavaju nikakvi tajkuni, koncesionari, kriminalci, lobisti itd. Kreneš od ulice, pa pogledaš gore-dole, šta sve možeš da uradiš. Gomila toga uopšte ne košta, samo je pitanje dovođenja u red. Mene bi to baš obradovalo. Malo reda u ovom javašluku.
 

Radovi na stanu su počeli…trenutno izgleda kao da je pala bomba srednje razorne moći ali da se uskoro sprema još jedan tepih bombi pa bismo svi trebali brzo u neko sklonište.

A kad sam izašla iz stana, napolju…ne mogu da verujem! Sneg, majku ti tvoju. Al ne običan, ono par pahulja pa će se smiri, nego fazon The day after tomorow. Uletim u taksi i kažem “šta je bre ovo? Apokalipsa? Smak sveta?”, kaže taksista “Eee, odavno smo mi dodirnuli smak sveta, a neki bi i voleli da bude, tako bi im se muke skratile”. Reko “misliš rešili bi se nula na kreditnim karticama ako bi se neki komp resetovao?”. Samo vidiš blagi osmeh u retrovizoru.

Elem, ako i bude smaka sveta, ja bih volela, i to kumulativno, da ga dočekam nakon što se pošteno nauživam u mom novom stanu (u svrhu ovog teksta “pošteno” definišemo kao najmanje par godina) i ako može u Parizu. Kažem kumulativno da se neko ne zajebe pa reši da sredi ovu našu kuglu u mom odsustvu…da da..odoh ja malo do Pariza, tamo je sve lakše, i renoviranje stana, i politička situacija. Samo digneš noge na obod fontane i gledaš one labudove. Ako padne kiša, otvoriš kišobran i nastaviš da sediš i uživaš, jer u Parizu kiša uvek brzo stane:-)