Chambers of Sylvie

Sto ne pisem blog? Zato sto nemam sta da vam kazem. Nemam nikakav utisak da podelim, nisam nista ironicno iskonstatovala lately a znam da vecinu vas smaraju moje mentalne dubioze. Svi znamo da je politika golo govno, da su nas zajebali i prejebali na sve moguce nacine, a onda nam kazu "gradjani su mnogo ocekivali od petog oktobra". Pa ne znam, ako je mnogo ocekivati da vi ne kradete na gomile, onda pristajem da budem etiketirana kao budala koja je suvise ocekivala. Prijatelji, porodica, posao - valjda smo sve to makar sanirali do poznih dvadesetih, ranih tridesetih; ako neko nije onda se bas zajebao i ukoliko ne pocne brzo to da resava preti mu uspesna karijera wife-molestor-a, notornog svalera ili solo drinkera. Ljubav necu ni da nacinjem posto me vec cesto optuzuju za nerealna ocekivanja, pa ne moram i javno da se izlazem osudama i kritici. Znaci sta je ostalo od tih bitnih segmenata? Sreca??? 

Ne znam, ponekad se osecam uzasno izolovano. Ne znam odakle taj osecaj navire i kako nestaje. Mozda je sve stvar ega ili libida. Manjak sunca, manjak ljubavi. Ali kako pravis razliku izmedju tog osecaja i cinjenice da si sjeban u mozak. Da si sjeban u mozak ne bi sebi ni postavljao pitanje, right?

Kako to da sa nekim ljudima ostvaris instant osecaj bliskosti a sa drugima ni nakon napornog zalaganja nema toga?

Da li je moguce pokrenuti svest u nekom drugom? Mislim, mozda je i moguce ali ako napises knjigu pa izvrsis presudni uticaj na tog nekog dok je u teen age periodu. Ali generalno ljudi su sjebani on their own.

Sve te price koje cujes, na kraju kad se okrenes oko sebe niko ne deleju da je zaljubljen. Ja ne pamtim kad sam poslednji put videla zaljubljenu osobu na ulici (a svi znamo da se lako prepoznaju). Mnogi ce reci, nije to poenta ima drugih stvari, ali ipak kad pogledam nacine na koji provodimo nase slobodno vreme deluje mi da stalno o tome gledamo, slusamo, citamo. Pri tom ne pricam samo o onoj ociglednoj vrsti zaljubljenosti u drugu osobu drugog ili istog pola; pricam o tome da se dajes do kraja u svoj zivot. Naravno, ponovo ce mnogi reci da je to utopija. Ravnodusnost se uselila u nase zivote i nikako da ode. 

Prosek me najezi.

Zadovoljavanje onim sto te ne zadovoljava. 

Zasto imam utisak da stalno cujem recenicu koja govori o prevelikim ocekivanjima i o pogresno postavljenim ciljevima? Jel ja pricam o penthousu na Manhatnu?

Kaze "I know that there aren't any lamas in Serbia, but the lama should be the national animal in Serbia; they are syper arrogant and they spit at you"