Chambers of Sylvie

uvodna napomena - oni koji ne vole smorenu silvi neka ne citaju. mada nek imaju u vidu da je obicno smorena silvi takodje i kreativna silvi.

sve guzzinni solje ovog sveta nece pomoci da se ja osecam dobro. i onda se nekako neminovno setim izjave V.Radusinovic kada su je pitali nesto tipa "da li i bogati placu" a ona im rekla (parafraziram) "pa ja mislim su suze uvek iste, ali je lakse plakati u mercedesu nego u fici". ako vam ne zvuci smesno probajte da izgovorite recenicu ponovo ali ovaj put sa kotrljajucim rrrr.

neumorno gledam sex i grad posto prosto ne mogu da smislim nesto jednostavnije od toga da radim, i prosto ne znam sta da mislim ali one su se sve samo po jednom bas sjebale. meni deluje da se ja sjebavam mnogo cesce. mada miss helen kaze da se sad makar nesto desava, a da je prosle godine bilo mrtvo more. nije duso bilo mrtvo more, prosle godine sam ja bila ludo zaljubljena u zavodljivog zemljaka dzordz majkla a i spremala sam pravosudni i ti si me drzala za ruku i ispitivala. bilo je jako tesko. tesko odreci se proleca, i ljudi. ali to sam uradila. uspela sam prvi put u zivotu da se samodisciplinujem, i sve vreme sam razmisljala kako ce posle toga biti sve mnogo lakse. i necu da kenjam, jeste lakse - isplatilo se u tom smislu u kome je trebalo da se isplati. ja bih samo volela da mogu da polazem pravosudni i u ovom drugom segmentu, ali to izgleda ne postoji ili sam ja potpuno oblivious. volela bih da mogu da placem. ne vidim kako bi mi to pomoglo ali deluje mi da bi mi posle bilo lakse. onda se setim price o hlebu preko pogace pa se malo smirim. a onda pomislim kako ne mogu da se pomirim sa necim sto nisam ja. a onda se pitam ko sam ja. i da li je ovo ili ono. i moj mozak ne moze da prestane da vata krivine. svi znamosta je resenje, ali ja ne drzim kljuc. i znam da je JEDINI lek koji sama mogu sebi da dam to da iskljucim moj mozak, ali ja jedino to mogu da uradim u kontekstu takozvane "pozitivne nule" odnosno "zero wishing state". jednacina je jednostavna - ja nista ne zelim, ergo, ne postoje neispunjene zelje, ergo, ne postoji nezadovoljstvo. ali to su zapravo nerealna samoindukovana stanja, bullshit, znam to, been there, deluje samo pod laboratorijskim uslovima kad nema zelja, a kad ti se nesto desi a da nisi pozeleo ne mozes da se snadjes, totalno sve pada u vodu, a ja o patos. jedino su pozitivni plecini trbusnjaci, oni ce dovesti do izlecenja. 28, 29, 30, 40. i onda prsnem od smeha jer vidim sebe kako padam sa litice jer sam tako slaba.

u subotu sam videla dobrog frajera. zamisli!!! i onda mi neko kaze da ga je cuo u prolazu da kaze kako je bio na 20 godina mature, i ja pomislim "bozeeee! 20 god matureee, aaa, he's so old" a onda se setim da to znaci da ima 38 godina, sto mi ne deluje puno, ali mi 20 godina od mature deluje jako jako puno. i onda pomislim zasto taj covek stoji na tim stepenicama i gleda u mene celo vece? ne kapiram. kaze mi drugarica da mu mahnem i da ga dozovem. ja pomislim "boze, pa to niko nikad ovde nije uradio, nema sanse da to uradim" i tako on stoji na tom gelenderu i gleda u mene nakon 20 godina od mature a ja se raspravljam sa konobarom koji mi objasnjava kako je chianti crno vino na cistom crnogorskom akcentu. kao on nikad nije cuo za beli chianti. jao muko moja. nije stvar u tome sto ovaj nije cuo nego sto onaj i dalje stoji na tim stepenicama. ja narucujem jack danniels, dolaze neki ljudi, zezamo se, drugi jack, jos se bolje zezamo, ovaj i dalje stoji gore, verovatno se i on dobro zeza. i tako, onda odemo odatle. probudim se ujutru, odlucim da cu da se setam sama tog dana. napunim i pod crnkinjama i zamisljam kako bi me Missy Eliot sutnula u bulju kad bi cula kako razmisljam i kenjam. Krenem. divan dan, na pesackom me gleda neki lik, ja necu da gledam njega i pogledam u nebo, nijedan oblak, kakav savrsen dan. free at last. stignem do andricevog venca, pogleam naocare u izlogu u kome je slika GOSPODINA bebe popovica (specijalno za Duju ponavljam Gospodina) i odlucim da prisednem i popusim cigaru. tu mi bude tako prijatno, sunce pici pravo u mene, gledam 3 sprat i da li mogu da zamislim sebe kako tu dolazim svakog dana i provodim zivot unutra, muzika utisava sve nezeljenen zvuke, alanis morrisette pickara svog bivseg frajera, zapalim cigaru i zatvorim oci na trenutak i pomislim boze kako je ovo divan momenat i kako ne zelim da ga niko pokvari, bas niko ne treba da naidje, ne zelim nicije prisustvo. onda ipak dopustim misao da se usunja, kako bi bilo lepo da se neki neznanac ukaze i sve promeni, i da onda kroz par meseci ovo bude jedana od onih ohrabrujucih prica. jebes baby steps, hocu skok, veliki skok, pa kud puklo da puklo.

And your love light shines like cardboard
But your work shoes are glistening
She's a PhD in "I told you so"
You've a knighthood in "I'm not listening"

She'll grab your sweaty bollocks
Then slowly raise her knee
Don't marry her, fuck me