Chambers of Sylvie

danas je savrseno depresivan dan. jedan od onih. do sad sam uspela da budem neprijatna prety much prema svima koji su se nasli na putanji mog kretanja. drvece ne zeleni nego dziklja. osecam se nekad kao u mentalnoj instituciji gledajuci na ovaj park. vise cak ni ne zelim da budem u Parizu umesto ovde. Iskreno receno, ne zelim vise skoro nista - prezivljavam sa osmehom na licu. sve vreme mi se u glavi vrti stih "this is not what i'm like, this is not what i do, this is not what i'm like, i feel i'm falling for you" i pokusavam bezuspesno da nadjem tu stvar na i-podu. verovatno cu kasnije kupiti nesto da mi popravi raspolozenje, vidim stize nova roba...vise bi mi se isplatilo da mi iznajmljuju cipele. ali se njima ne bi isplatilo pa cemo morati ovako. ljudi bi trebali da budu srecni sa onim sto imaju, ne zato sto bi mogli da imaju manje nego zato sto bi mogli da budu srecni. a odgovor na cuveno pitanje "when do you say enough is enough" stvarno ne znam, jer da znam verovatno bih cesce nesto preduzimala. To je samo pitanje izdrzljivosti, a sve ima svoje pro i contra. ne znam ona prica od sinoc je malo problematicna iz moje perspektive. zene bi htele da sve bude savrseno, i onda kad nije potpuno izdivljaju bez toga da cuju bar neko obrazlozenje ili neku pricu kakva god bila. zene su vec donele presudu - NOT PERFECT. E pa jebiga, nikad nije perfect. Bas me ovih dana opseda pitanje sta su njima citali kad su bili mali. uglavnom, sve je poremeceno i deluje mi da je zapravo cilj naci balans. znam da moras da zaljuljas na drugu stranu posudu koja se ljulja ako ne zelis da se sve prospe, ali meni deluje da se nista ne ljulja nego da su sve to haludze.