Chambers of Sylvie

Znate da ja verujem u individualnost i u pojedinca, ali nekako ne mogu da se oduprem odredjenim utiscima i pomislima. Na primer kad hodamo Parizom, ne možemo da ne shvatimo da je taj grad stvorio i sačuvao francuski narod. Postoje i drugi veliki narodi, mocni i vojno i novcano i intelektualno i stvaralački, postoje i drugi koji su krali, dovijali se i sve što su francuzi radili da bi stvorili Pariz - ali samo su oni stvorili Pariz. Isto vazi i za ostale civilizacije na nasem i drugim kontinentima. I onda se namece zakljucak - da to ne moze biti slucajno; i nameće se pitanje - šta smo Mi stvorili? i još bitnije, možda - šta smo mi sačuvali?

Ako stavimo sa strane svu netrpeljivost, mržnju, neslaganje i borbu protiv režima Slobodana Miloševića, da li mislite da bismo kao društvo ili čisto kao skupina od par ljudi mogli da se složimo oko, za početak, jedne stvari ili pojave koja je bila dobra u to vreme i koju bi trebalo zadržati, sačuvati i unaprediti?

Druga ideja koja me okupira ovih dana je razmišljanje o drugom pokušaju. Tu mogu povući paralelu između jednog mog individualnog drugog pokušaja i drugog pokušaja našeg društva da se izbori sa tranzicijom i demonima prošlosti. Ovih dana imam drugi pokušaj da uspostavim redovnost u fizičkoj aktivnosti. I uopšte mi ne ide od ruke, manjka mi entuzijazam, volja, ubeđenje da je to ono što treba da radim... Naše društvo upravo prolazi kroz sličan period, jer samo što nismo opet pronašli vodu u koaksionom kablu, samo što nije Nemanja Djordjević ponovo zaposeo zgradu Doma Omladine i preuzeo omladinski radio B92, samo što nisu ponovo doneli neki novi Zakon o Informisanju, samo što opet nisu počeli da izbacuju profesore sa fakulteta, samo što ponovo nisu doveli Milana Panića i tako dalje... Mislite da smo slučajno tu ponovo? Ja mislim da nismo. Mislim da nama kao društvu napredak nije blizak kao što meni kao pojedincu fizička aktivnost nije bliska. I ja znam da bi trebalo da vežbam, redovno, umereno, uvek malo bolje...i znam da mi je na duže staze bolje u svakom pogledu da to radim nego da ne radim, i to znanje nije neko retoričko ili saopšteno znanje - ne! to je moje iskustveno znanje. I zašto onda ne idem da vežbam redovno? Zato što mi to nije u prirodi i zato što je onda to mnogo teško i zato što nema nikoga i ničega da me na to natera. Iluzija je verovati da ćemo mi, kao društvo, ikada shvatiti i preduzeti ono što se preduzeti mora. Nećemo. Da ne izvlačim zaključak do kraja, jerbo će stvarno ispasti da sam strani plaćenik.

Citat dana (bez mise en scene-a)
"Ubedjdenje da ćemo zgrešiti ili učiniti zlo ulkjučeno u izvršenje bilo kog dela je obično jedina snaga koja nas gura ka njegovom izvršenju"