The best of both worlds ili triangulacija izgubljene generacije
Sinoć sam imala zanimljivo veče.
Najpre sam bila na otvaranju Beogradskog Jazz Festivala gde su svirali Stjepko Gut i njegovih šest drugara. Oni svi izgledaju malo pogubljeno, u odeći koju je samo njima jasno kako su uparili, kao da su krenuli na Kalenić pijacu sa spiskom koji im je žena uvalila, pomalo jer joj nešto stvarno treba a mnogo više da joj se ne muvaju po stanu okolo dok radi. Imaju oko 6 banki i totalni su carevi! Piče neviđeni jazz, puni su energije i deluju kao da se užasno dobro provode dok to rade. Non stop zbijaju šale, i na svoj i na tuđ račun, i jako često se smeju od srca. Nisam mogla da odolim a da ne pomislim kako bih mnogo volela da ja i moji drugari imamo takve karakteristike kad porastemo i budemo u njihovim godinama. To bi bio pravi blessing.
Posle toga sam bila na trećem danu slave kod mog bivšeg pripravnika koji je ‘84 godište. Pošto sam pozvana na slavu prvi put, nisam nikog znala a pošto sam pre toga bila na koncertu stigla sam među poslednjima to jest kad je tamo bilo već tridesetak ljudi koji su se svi međusobno znali i koji su isto tako 80 i neko godište. Ostala sam preko tri sata i ni u jednom trenutku mi nije bilo neprijatno, dosadno ili smorno. Baš naprotiv! Bilo mi je strava. Non stop sam pričala sa nekim i dosta se smejala. Niko nije pravio šou, nije trljao svoje komplekse drugima o nos ili izvodio slične zamarajuče bihejviorističke vratolomije kojih su “naša” okupljanja postala prepuna još pre desetak godina. Ljudi su pričali o normalnim stvarima, bili sveukupno veseli i dobronamerni. Ono što je bilo posebno zanimljivo je da nisu ispoljavali ironiju i sarkazam, nisu trešovali i - možda i najvažnije - nisu se postavljali kao da već sve znaju nego su slušali jedni druge kad pričaju. Potpuno novo iskustvo!
I sad, možda ćete reći …ma šta god! Ja mislim da su i jedni i drugi fenomenalni. A mi…ponekad smo stvarno bože me sačuvaj.
skoro sam pricao sa drugaricom o problemima koje ima “nasa” generacija.
tipa dosta ljudi je u tridesetim ipak samo itd i bas je spomenula da mladje generacije
ne pate od tog sindroma.
mozda si i ti u pravu.
mozda smo stvarno bili generacija x u smislu serbije.
doduse uvek mozemo da se nadamo: daj im pet do deset godina pa ponovo na skup da
vidis
u kakve !@#%%# su se pretvorili
uvek ima nade
sansa da se oboli uvek postoji. pa ako mi ne ozdravimo makar cemo imati dosta mladjih drugara!
prvo, sta si pila to vece, na slavi? mislim, uzmi u obzir
i taj detalj, a drugo, da li si pitala te ljude da li idu
u Pastis…garantujem da ne … jer tamo su glavni prenosioci
ovih bolesti koje navodis.
prvo (!!! ne mogu da verujem da smo se sveli na prvo i drugo:-)nisam nista pila tj popila sam pola case vina. drugo, ostavi Pastis - nije to the origin of all evils!