Shame
Sramota. Ja sam sramota za moj blog. Nije da sam se zasitila niti da nemam šta da kažem, nego sam razvila neki čudan odbrambeni mehanizam lately, i on me onemogućava da kažem. Naravno, pošto ne kažem to se gomila i taloži unutra, pa - kako to obično biva - nađe najčudnije načine da iziđe vani. Kod mene se otelotvorilo u vidu buđenja po sred noći sa gomilom pitanja bez odgovora koja naviru bez reda i bez kontrole nad njima. Kad se probudim - sve normalno, ja preuzmem kontrolu i tako furamo do sledeće noći. Kad je to sve poprimilo zaista neizdržljive višemesečne razmere, pomislih da možda nije tako loša ideja da konsultujem profesionalca i upitam ga otkud to. Ispostavilo se da sam control freak koji se plaši svega i svačega a najviše gubitka te kontrole. Kasnije sam na to saznanje sama dodala i ono o tome da bas i ne volim sebe, mada nisam mogla da ustanovim razlog zašto pa sam zaključila da je verovatno jer se naprosto nisam setila. Možda zvuči pogodno za polemisanje, ali ako nešto ne radite a nema razloga zašto ne, odna se mozda naprosto niste setili da to uradite. E, veći problem od same te činjenice je što sad to treba naučiti a svi znamo da se lakše uči sa 10 godina nego sa 30. Pa onda kad nešto naučiš što ti je korisno, treba malo vremena do to pretvoriš u svakodnevnu praksu. I nije lako, mogu vam reci. Ali onda moraš da daš sebi malo oduška i da probaš da ubediš sebe da je sve to proces. Valjda to ide ujedno i u smeru smanjenja control frikajlije u meni. Makar volim da sebi kazem tako.
