Chambers of Sylvie 2 point 0

Danas u svlacionici u welnesu neka riba priča na mobilni i razgovor teče otprilike ovako: “ne, nisam doručkovala, popila sam kafu i pojela sendvič, to je kao doručak … ne, nisam ručala, došla sam ovamo, kad da ručam? … ustala sam u jedan i došla ovamo da vežbam, nisam jela supu, jela sam sendvič koji jedem svakog dana kad radim … pa da u jedan!!! svakog dana ustajem u 6 i idem da radim a danas je nedelja i spavala sam do jedan i jela sam sendvič - jebote!…” i onda spusti slušalicu i okrene se ka prisutnima u svlačionici i kaže “mama” i slegne ramenima. Tu svi u glas krenu da je teše i objašnjavaju da to nema veze sa godinama itd.

I sad se ja pitam, da li naše majke imaju samo jedan modus interesovanja za naš wellbeing - hranu? To je potpuno fenomenalno. Kako se ne zapitaju za to ustajanje u 6 ujutru ili za to dal smo tužni ili depresivni ili nezadovoljni i tako dalje. Kako uvek “jel si jela? šta si jela? jel imaš šta da jedeš?”. To poprima razmere onog zapadnjačkog neinteresovanja za suštinu nego samo da je forma ispunjena, samo da si ti jeo. I što je veće sranje u zemlji i životu, to je veće interesovanje za to dal smo siti.

Lično, ja to trpim, trpim donekle, al kad popizdim… i onda kad saspem sve što je bitnije od toga šta sam i kad jela i kad me sa druge strane pogledaju zaprepašćene oči - onda mi bude žao. Al to je krug, a svi znamo - the circle only has one side

U danasnje vreme kada svaka seljančura sa dobrom tezgom na pijaci može sebi da priušti i Dior i Chanel, i to original, a o falšu i da ne pričamo: kada moraš da radiš kao konjina da bi zadovoljio elementarne potrebe uz podrazumevajuće nerazumevanje svakog ko je u goroj, istoj ili boljoj situaciji od tebe; kada je trka za unapređenjima i inovacijama (brže, bolje, jače, manje, veće, efektnije, efikasnije, čistije, uklanja sve poznate bakterije i tako dalje) dostigla nivo da više nije pitanje hoćeš-nećeš nego možeš-nemožeš; kada je funky business beletristika a art se bavi onim čime se u neko ne tako daleko vreme bavio Sartre, svakako u priuštivoj digestovanoj formi; kada javljate svojim “najmilijima” kako se osećate preko fejsbuka i ostalih statusnih notifikacija…meni deluje da postoje samo dva luksuzna resursa na celom svetu. Prvi je VREME, a drugi je LJUBAV.

Oduzimajući mi prvi, V.K.&B.T.&T.N.&svi ostali debili na -ić i na -ca i na -as i na -per, oduzimaju mi i drugi. I boli njih kurac za to. E pa evo i mene boli za njih. Obavestite me kad počnu nekakve demonstracije da se pridružim, do tada o telefonskim sednicama nečeg što me je sramota da nazovem Vladom (jer je moj buraz tako zove pa da ga ne vređa istovetnost u padežu), ja radije bih da ne znam i da me se ne tiče. Žao mi je ljudi (u smislu “žao mi je građanstva”), ali jebemliga, šta mogu. Mislim, zaista, šta mogu?