Chambers of Sylvie

Drage moje, dragi moji, mislim da je bilo dosta ovog naseg medenog meseca u toku kojeg ste bili izuzetno postedjeni od moje zacrnjene vizure dogadjaja i u kome ste (mada redje nego ranije ) mogli da uzivate u toplim ljudskim izvestajima sa kojekakvih mood lifting dogadjaja i putesestvija, sa primesama - morate priznati - pozitivne energije i pro-humanistickim gledanjem na stvari en general.

E pa, i tome je jednom moralo da dodje kraj - a gde je boljeg trenutka za prevlacenje menjaca u "back to black" brzinu, od prelaska na zimsko računanje vremena u toku kojeg ćemo, sve negde do marta, moći neometano da uživamo u blagodeti smrkavanja u 16:00, teško priuštivoj privilegiji u ostatku civilizovanog čovečanstva kao i modifikacijama ljudskih osobina u one krticama imanentnim, pred vašim očima, za đžabe, a iz dana u dana da se lepo može uočiti "napredak". Pa u skladu sa tim, zašto čekati, evo i prvog tresha sezone, i to kulturne. Nadajmo se da će biti bogata, i da ce iznedriti puno kritika (cistog uma) i efemernih pljuvačina.

Dakle, sinoć je bio koncert Pink Martinija. Za one koji nisu pratili likove i delo imenovanog dvanaestoclanog benda iz Portlanda (100% ih ima 12, prebrojala sam ih najmanje 20 puta u toku koncerta, i koliko god da su se mrdali po stejdzu i dalje ih je bilo toliko), to su neki likovi koji su na neki način uspeli da dospeju na Hotel Costes 2 i zahvaljujući svojoj, gramatički neispravnoj, kompoziciji "Sympatique" uđu u srca publike. Naravno, taj uspeh bio evidentan u Srba naročito - a kako i ne bi !? kad je poenta te pesme "je ne veux pas travailler". Znači em je simpatična od samog naslova, em neće da radi, pa ni ne čudi sto je prošle godine zabeležen pokusaj u okoliki Leskovca da se ova pesma i zvanično imenuje za himnu lokalne podružnice nezavisnog sindikata "nezavisnost". Na žalost, do ovoga nije došlo zbog suprotstavljanja Tomice Milosavljevica dok je bio u poseti tazbini, jer ista ta pesma kasnije promoviše i pušenje. Ne brinite, Tomica nije išao na put državnim parama i nije molio sindikalce kao ministar vec je snagom svog čovečanskog autoriteta uspeo da izbojeva malu pobedu u borbi protiv duvana i ostalih zala.

Elem ... vazda raspoložena beogradska publika ispunila je velelepno zdanje Centra Sava skoro do poslenjeg mesta, pesme su se nizale kao biseri, i čuveni i očekivani - kontakt sa publikom, a po principu - dve pesme pa kontakt.

U toku tog kontakta mogli smo svašta da čujemo, na primer kako je pesma pod nazivom "Do svidanija mio bambino" (ne zajebavam se, zaita se tako zove!) nastala kao posledica afere pevačice sa osobom koja je imala kako italijanskog tako i ruskog porekla i koja je vazda bila u rascepu na liniji Firenca - Moskva, te je nji'ova veza pukla. Pored toga smo mogli da saznamo i koji je razlog za to što na njihovom trecem albumu reci neke pesme, koju je originalno pevala Rita Hejvort u jednom njenom filmu, nisu bas originalne. Razlog je, nećete verovati, zato što oni nikad nisu ni odgledali taj film! Aplauz! Bio je veliki, samo da vam kažem. Na moje zaprepašćenje. Ali...Beogradska publika ima veliko srce, i kad joj priznaš da pevaš nesto o čemu nemaš pojma, ona pravoslavno i hrišćanski oprosti neznanje - boze moj, i mi smo neznalice - i primi te u svoje okrilje. Jebeš Ritu Hejvort, jebeš original, bitan je kontakt sa publikom.

Jos jedna anegdota sa sinocnjeg "koncerta". U nekom momentu su pozvali "specijalnog" gosta. Ispostavilo se da je to jedan simpa japanac koji je trenutno ambasador u Srbiji, a koji je pre toga bio konzul u Portlandu (hometown naseg dvanaestoclanog ansambla), koji ih je otpratio na flauti u dve pesme. Samo da vam kazem da japanac, pored toga što svira flautu, perfektno prica srpski, sa sve ć i č. Jel treba da razrađujem konotacije oko toga kako je taj diplomata ima elementarnog dostojanstva iako je verovatno 546 po važnosti u Japanskom MIP-u, obzirom da je iz (fucking) Portlanda stigao u Beograd? Da li treba da podsećam na sve naše diplomatske genijalne ideje, od slanja Maršićanina za ambasadora, do izbora V.J. za ministra?

Nadam se da ste jasno vizualizovali Vuka J. pri pomenu njega. Te vas sa tom slikom i ostavljam.

Kao svaka trilogija, red je da i ova puteshestvena ima svoj smisleni kraj. Tako da ne bismo ostali sa onim gorkim engleskim ukusom u ustima, a kako bismo mogli bezbrizno da zakoracimo u nasu obecavajucu svakodnevnicu u kojoj nas neumorno iscekuju omiljeni likovi serije nasih zivota - Velja i Djilas, vesele muftije sa jugozapada dezele kojima policija zavija ruke po dzamijicama, cigani koji biju zene, aleskandar "sasa" tijanic i ljilja "juce sam objavila pola strane o sahrani majke vojislava seselja u politici" smajlovic and many, many more! Dakle, pre nego se vratimo svemu tome, dozvolite da vas povedem u jednu samo malo drugaciju pricu...

Etiènne mi kaze kako bas dobro pricam francuski. Ja kazem hvala. On insistira. Zanima ga gde sam naucila tako lepo da pricam njegov jezik. Ja mu objasnim, zahvalim se i kazem mu da ja ne mislim da bas tako dobro pricam. On pita sto to mislim. Ja kazem zato sto imam akcenat i kako ponekad zvucim kao agent KGB-a. Etiènne mi kaze "ah, Ana, mais c'est tres sexy!". Ja se smejuljim. On nastavlja: pa tvoj akcenat me odmah odnese u neki film o James Bondu, odmah vidim luda kola, from Russia with love, avantura...

Nastavak prepustam vasoj masti.

Beograde, Beograde, na uscu dveju reka ispod Avale!

Posle samo 4 dana u Londonu, Beograd mi je drazi nego ikad. Na aerodromu sam vec lagano pevusila "Srbijo, najlepsa bajko, Srbijo, oche i majko..." i zamisljala kako mi se ceo Hitrou u glas pridruzuje, kako se Bogoljub Karic odnekud ocinski pojavljuje sa suzama u ocima i kako se bratski grlimo i ljubimo 3 puta - ko ljudi! Jebes zemlju koja nema radovanje! Probajte da nadjete prevod na engleski, videcete da ne ide. Beograd makar nista ne obecava, ne lozi te na daljinu. Beograd je fer. A London, to je stvarno sramota. Mi smo bre izmislili civilizaciju za njih.

Zamislite da se subotom uvece prosetate Knez Mihailovom i da su SVI mrtvi pijani, da povracaju po banderama, da urlaju na svakih par koraka, da su otuzno jadni, umazani i strokavi. E tako izgleda Soho negde oko 23h subotom uvece. Ako neko misli da serem, nek ode pa nek vidi. Zajebi me takve "kolevke civilizacije", zemlje tenisa, kraljice majke i panirane ribe za dorucak.

Bili smo i u Fabricu. Kazu jedan od top klubova. Ok, mjuz je bila dobra, ali iskreno atmosfera, enterijer, a narocito ljudi - sto puta sam se u Bg bolje provodila. Zaista me nisu impresionirali. Jedino lepo iskustvu (ali bez preterivanja) je bio jazz club u kom smo bili, koji je zaista ono sto jazz club treba da bude. E sad, vise bih volela da sam slusala neku afro jazz-blues divu nego fucnutu native white trash divu, al aj da joj progledamo kroz prste.

Malo poredjenje izmedju Pariza i Londona: Ritz. U Parizu: gospodstvo i elegancija kakva se samo zamisliti moze na najdivnijoj mogucoj lokaciju u miru Trga Vandom. U Londonu: zasivljena kamena konstrukcija u bucnoj i prometnoj ulici ka kojoj je slovima svetlece reklame napisano "the ritz". Boze me sacuvaj.

Drugo poredjenje: Virgin. U Parizu: zdanje na 5 spratova, sve na dohvat ruke, gomila prodavaca spremnih da te sprovedu i par desetina metara da bi ti urucili u ruku zeljeni disk i preporucili jos po nesto. U Londonu: neimpresivno zdanje, skoro pa kao Plato, nemam prodavca za lek, osoba na kasi koja mi saopstava da je njihov "refund policy" ono sto manager odluci. WTF!??

Dalje - fucking Q!!! Ja to nigde nisam videla, takvu potrebu i zelju da se stoji mirno u redu na svakom jebenom cosku. Evo samo flagrantnih primera: (1) bracni par ulazi u prostoriju za dorucak, na vidiku nekoliko slobodnih stolova, ali oni ne ulaze, stoje na vratima dok neko (yet not precisely defined) ne dodje da im kaze da smeju da udju, za to vreme iza njih se pravi sta? - Red! (2) recepcija hotela sa 4 zvezdice, ispred koje je sta? - Red! (3) pista za poletanje na aerodromu, na kojoj je ? vec pogadjate...

Moj papi kaze da je Pasic reko "da nema engleza, nemci bi bili najgori narod". E Dzoni, Dzoni, mudar li si bio!

Od kad sam stigla, a to je bilo u subotu, dakle pre tri dana, tri put sam se selila. Prvo smo stigli u jedan hotel u kome je trebalo da budemo samo jednu noc pa da odemo u drugi nedaleko od prvog. Prvi hotel je presladak, u takozvanom "zlatnom trouglu"; izmedju Avenue George V i Avenue Montaigne. I tako se mi smestimo u nas hotelcic, presladak, kao Keri kad je bila u Parizu:-) Roze mirisljave flasice u kupatilu, tft ekran, udoban krevet, ma superiska. Sledece jutro sa tugom napustamo nase gnezdo i odlazimo taksijem do sledeceg hotela gde je trebalo da boravimo cele nedelje. Stizemo, malo mracno, lici na bordel, sve u nekim braon bordo tonovima, bez jasnog osvetljenja, na recepciji nam kazu da je samo jedna soba spremna a da cemo za drugu morati da pricekamo par sati. "Par sati"? Ali, kazemo ok, aj spustimo stvari u tu jednu pa idemo negde. Popenjemo se mi, jedva otvorimo vrata, kad udjemo imamo sta i da vidimo. Prljavo, smrdljivo, u kupatilu zakorela prljavstina i budj na resetki od ventilacije, a vrhunac bejahhu zidovi. Na jednom od njih kao neka okorela lokva krvi. Prekrivaci i krevet da ne spominjem. Pogledamo se, shvatamo da tu ne mozemo ostati ni trena. Zovem ljubaznog recepcionara prvog hotela, on kaze dodjite, ima mesta za veceras, a posle cemo videti. Mi sta cemo - odemo. Prespavamo to vece u jednom, bracnom krevetu, nas dve baba devojke. Totalno cudan osecaj da ti se neko muva po krevetu a da nije musko, u ovim godinama. Ujutru, kazu nasli su nam sobu za jos jednu noc, i to je to, posle moramo da letimo odatle. A da, to nije ista soba. Pa opet stvari u ruke i u drugu sobu. Inace, svako seljenje oduzima izmedju sat i dva vremena zbog diskrepance u sredjivanju soba. Al bitno je da ja sa sobom vucem flasu aloe vere (sa dodatkom nonija sa havaja, original, leba mi) iz mini bara u mini bar.

Otherwise, u Parizu je poprilicno sparno, kako kazu "brizzeling". To znaci da u istom danu ti treba bundica i kratki rukavi, a sve u roku od par sati. Pada kisa, sija sunce, pa sve u krug. Ali lepo je.

Danas sam bila na Pigalle-u, na rucku sa drugom. Jeli smo paciju kolenicu. Doduse oni to zovu salata, ali ono je sve osim. Posle sam isla do Montmartre-a, sedela sa turistima i citala knjigu. Kupila sam je u Virginu, novi Begdebeov roman. Sad ima tezu kako su arapi najmanji beauty fasisti jer ispod vela svaka zena ima iste sanse:-) Totalno je prso. Kupila sam i neke dobre nove jazz diskove. I lakovane cipele. To je sad moderno. Lakovano. Ja to nikad nisam nosila, al sto da ne. Moda je inace u fazonu pidzame i to moze da stoji samo onim visokim dugonogim gazelama, a posto sam ja debeli kepec, meni treba nesto strukirano! Zato je tu Ted Baker. Kupila sam neku drecavo plavu tuniku (ta boja je bas in) koja je pravljena od bambusa, a na etiketi pise (parafraziram) "Ted se pobrinuo da nijedan panda ne ostane gladan zbog ove haljine". Ocijukala sam sa velikim brojem usluznih delatnika. Oni su svi tako ljubazni pa ih zanima odakle sam i kako to da tako dobro govorim francuski, jel tu zivim, ma nije valjda da ne zivim i tako to. Nisam upoznala bogatog aristokratu, ali imam jos fore. Bili smo u Hotel Costes, jako jako lepo mesto. Uvek me nekako obraduje jer mirise na dobru zabavu, nekako je u vazduhu.

Imala sam i pokusaj, doduse bezuspesni, kulturnog uzdizanja. Krenula sam danas u Quai d'Orsay, ali je nazalost zatvoren ponedjeljkom. Bas mi bese zao jer ima izlozba Redonovih crteza (ne Rodenovih, nego Odilon Redon, izvrstan slikar). Inace, napesacila sam se kako afrikanac do prve diskoteke do tog muzeja, jer em metro nije blizu em usput svratim u apoteku da pitam jel imaju Himalajsku so u kristalima. "Avez vous du sel des Hymalaya en crista?". Pogled na licu apotekarke je govorio vise od reci. Vladimire, brate moj, verujem da su te u Berlinu slicno gledali. Posle toga se izgubim po nekom kvartu prepunom vrhunskih antikvara. Ma milina, noge ko da nisu moje.

I vrhunac modnog izdrkavanja sam opazila malopre. Pocne pljusak a mi na domak metroa al ne mozes dalje. Mi se sakrijemo pod kolonadom ispred izloga Hermes. I krenemo da gledamo. Ja pocnem od cena. Pise neki mantil, od krokodila doduse, kosta 92.000 evra. Ne seri! Kad padne meni pogled na neka mala kozna narandzasta sranjca, provalim da su to kozne Hermes futrole za rekete za ping pong!!! Otpirlike 2000 Ojra a piece. Pogled zaluta malo dalje kad tamo citav vestacki slon, u skoro prirodnoj velicini, i na njemu Hermes sedlo sa sve stapicem za pujdanje sloncheta u istoj narandzastoj nijansi. Izgleda da su se ovi Ruski tajkuni do jaja naprzili na safari i na ping pong, inace ne razumem:-)

I tako. Sutra se ponovo selimo. Sad u neki decent hotel. Tu je negde. Sat dva gore dole. Ima se vremena. Zivot je pred nama.