Chambers of Sylvie 2 point 0

Prvi dan naseg putovanja na Istok, moja saputnica (a.k.a. consigliero del diablo) i ja krenusmo pravo ka najblistavijem dragulju Sultanahmeta i celog Zlatnog Roga - Aja Sofiji. I tako nakon višečasovnog trošenja vekovima starog mermera i upijanja hrišćansko-muslimanskih uticaja, moja sapatnica i ja odlučismo da pronadjemo utočište u nekoj od mnogobrojnih obližnjih kafedžinica i odmorimo umorne tabane. I tako krecuci se kaldrmisanim ulicama starog grada naidjosmo na jedno mesto koje mi je ostalo u secanju sa prošlog putovanja u tu daleku zemlju ali u koje tom prilikom ne uđoh, te rekoh consiglere-u “hajmo ovede kahvu popit, vidi kakvo divno mesto”.

Udjosmo unutra i doceka nas nas domacin, efendi Majk. Ponudi nam kahfe i sitnih kolaca. Uz to obasu nas predivnom muzikom i jos ugodnijom unutrašnjošću svoje neskromne mehane.

Kada je Majk započeo razgovor sa nama već smo znale da u njemu ima nečeg posebnog. Taj prodoran pogled i godine iskustva navode te da mu veruješ i da bez pitanja prihvatiš poziv u njegov svet. Kada smo popile kahfu, Majk nas pozva da nam pokaže svoju bašču. Popesmo se za njim, uskim, kružnim stepenicama i stigosmo u predivan vrt - mali prostorno ali veliki izobiljem hedonizma koji štrči iz svake biljke i detalja koji u njemu nađoše mesta.

Nakon što nam je prikazao svoj dragulj prepun ruža, kamenih česama, ptičijih kaveza i ko zna još kakvih đakonija, efendi Majk nas pozva da posetimo njegov muzej.

Kaže, sve što je tu je sa istoka i on to prikuplja već trideset leta, od Kazakstana i Uzbekistana do sitnih uličica na Kapali Čaršiji. Kada posle par minuta dođosmo do daha od silnog oduševljenja neočekivanim blagom na koje naiđsmo, naš domaćin nas ponudi da sednemom sa njim na divan i budemo njegovi gosti, te kako red nalaže popijemo sa njim nešto po našem izboru. Naš izbor pade na čaj, mada bejasmo upozoreni da se ne radi o običnom čaju od jabuke koji piju turisti, već o pravom čaju koji efendi Majk i slični njemu piju. Verovatno neželevši sebe da percipiramo kao turiste ili pak zbog opijenosti tim mestom, mi rekosmo - čaj će biti sasvim uredu, te sedosmo na divan. I tako smo otpočeli naš razgovor sa našim domaćinom, koji je išao od priča o njegovom budućem zetu koji je kao i mi iz Srbistana pa do korisnih saveta kako izbeći nasrtljive trgovce koji te jure po čaršiji. I kako je vreme odmicalo, moj consiglero i ja smo se osećali sve lagodnije i sve ušuškanije u toj pećini prekrivenoj znanim i neznanim predmetima od poda do krova, dok u jednom trenutku mudri konsiglero ne zapazi “Ana, hanumo, ma da nema u ovom čaju neke gudre?!”.