Chambers of Sylvie

Mr.D je vec vise od pola sata na telefonu sa svojim bivsim poslodavcem i prica o taljatelama bez prestanka. Ne zezam se - Italijani organizuju neku obuku za restorane koji prave talijansku hranu i sad su zvali Mr.D da im da strucno misljenje ko je od Beogradskih restoratera zastuzio up-grade. Dakle, so bohemian like you! A vise od pola sata o taljatelama izgleda ovako: ja pokusavam da se nasminkam i spremim za sastanak sa nekim slovencem (za kojeg moj nadredjeni kaze da je "detestable") a u pozadini se cuje "si, si, bene, karino, pikolino, taljatele, si si".

Uglavnom, dok je Mr.D trtljao o papardelama, meni je pala na pamet epohalna ideja - how about not being miserable anymore?

Znaci, danas me je dvoje ljudi pitalo jel sam ljuta na njih, a ja nikad dalje od ljutog. To vam je stvar sa percepcijom - cesto je iskrivljena.

Danas mi se nista ne radi, imam neke zaloge da registrujem, a nista mi nije jasno. Pravo da vam kazem nemam nesto ni ambiciju da razjasnim. Mozda uvalim sve to Mr.D-u pa mi se razjasni. Kad malo bolje razmislim, bas sam ja neki dobri principal. Skoro nikad (rekla bih i nikad al neko bi to mogao osporavati, mada ne i osporiti) mu ne "uvaljujem" neke koske i sranja, sta vise uvek se trudim da i on uziva u poslu ne bi li stekao neophodnu ljubav prema istom i postao vican branič. Medjutim, možda bi trebalo da malo preokrenemo ćurak. Evo zaloga je prvi korak. Mr.D watch out kad te dohvati advokatska furija.

U intervalima ovog pakosnog nagona koji me iznenada obuuzima, razmišljam o Parizu. I love Paris in the springtime... Dakle četvrtak 14 septembar - landing u ranim popodnevnim časovima. Petak i pola subote otićiće na neke sastanke i tu celu paradu u Olimpiji. Ali onda dolaze nedelja, ponedeljak, utorak i skoro cela sreda. Nedelja mi deluje kao savršen dan za ispijanje espresa i jedenje kroasana negde u blizini Palais Royal, nakon čega će otpočeti moje back to the roots iskustvo i odlazak u Louvre. Neki se po energiju korena vraćaju u džunglu, ja ću po svoju energiju otići do sobe sa Caravagiovim delima, dok će u glavi sve vreme odzvanjati Preverove reči "c'est la guerre et c'est l'ete; deja l'ete encore la guerre". Naravno u mojoj fantaziji se pojavljuje i jedan zgodni Libanac kako bi upotpunio sudbinsku determinisanost navedenih stihova a naročito njihovog nastavka*. Ponedeljak je dan za shoping i to onaj tipa shop till you drop. Utorak i sredu ću prepustiti slučaju. Ranije sam želela da se vratim tamo gde sam živela i obiđem makar na kratko taj kraj u kome sam bila izuzetno srećna. Zapravo tamo sam jedino bila potpuno srećna (ako ne računamo par dana na Iosu). Dakle, otići u 27 Rue de Bezons ili ne? Šta vi mislite? Glasanje je otvoreno. 

***za one koji žele više da znaju Jacques Prevert "Osiris ou La fuite en Egypte"

Znate gde je bio komunikativni Mr.D danas u toku radnog vremena? Shegacio se po Beogradu sa gospodinom Galianom, njegovom zenom i svastikom. On mu dodje predsednik kluba Milano. Ajmo sad u talasima - Ueeee!!! Mr.D nam je sigurno osvetlao obraz posto ne verujem da ce ovi magarci to uspeti veceras. I onda se gospodin Galiano vrati u Italiju i kaze "oni Srbi su totalni amateri, ala smo ih razbili. ali bio je jedan divan momak, Signor D. kakva uživancija prošetati se sa njim po Beogradu", a svastika dodaje "Jeste, zaista veoma komunikativan mladić, kakve sve anegdote nam je ispričao, taj Beograd je jedno fascinantno mesto". Nakon toga, Mr.D postaje prefered celebrities guide in Belgrade i njegova pravnička karijera zauzima U turn. Ali do tada cu da mu odbijem od toplog obroka pa nek se žali sindikatu!

Inace sav taj sindikalni svet je jedno fascinantno steciste. Ne mozete da verujete sta sve ti ljudi sebi uspevaju da obezbede. Kad uradis cost-benefit analizu...mi smo na budale. Meni su od svih "davanja" (na engl fringe benefits - zvuci fancy,ha?) omiljeni slobodni dani za ovo i ono, ali posebno "5 slobodnih dana za radničke sportske manifestacije". 

U petak ponovo posecujem Fr ambasadu; verovali ili ne, vracam se na mesto zlocina. Jako je vazno suociti se sa svojim silovateljem nakon nemilog dogadjaja i po mogucnosti ga pljunuti u lice, kako ne bi ostale trajne traumaticne posledice. Inace ameri su zaista something else, oni zvanicno imaju prezumpciju da je svaki covek koji zeli da udje u US of A ilegalni imigrant a na tebi je burdon of proof da to nije tako, pa ti vidi. Znaci nema propisane dokumentacije nego dokaži. Kako? Bilo kako. Tako možemo zamisliti situaciju u kojoj čovek podnosi, na primer VIP člansku kartu za Basement ili Ander i kaze im "ma jel znate koliko je meni godina trebalo da postanem VIP u ovim klubovima, ne pada mi na pamet da odem zauvek iz Srbije i izgubim taj prestižni status".

Inace predstavu nam otkazuju iz dana u dan i to više uopšte nije zanimljivo. Ah, prokletstvo!

Sto ne pisem blog? Zato sto nemam sta da vam kazem. Nemam nikakav utisak da podelim, nisam nista ironicno iskonstatovala lately a znam da vecinu vas smaraju moje mentalne dubioze. Svi znamo da je politika golo govno, da su nas zajebali i prejebali na sve moguce nacine, a onda nam kazu "gradjani su mnogo ocekivali od petog oktobra". Pa ne znam, ako je mnogo ocekivati da vi ne kradete na gomile, onda pristajem da budem etiketirana kao budala koja je suvise ocekivala. Prijatelji, porodica, posao - valjda smo sve to makar sanirali do poznih dvadesetih, ranih tridesetih; ako neko nije onda se bas zajebao i ukoliko ne pocne brzo to da resava preti mu uspesna karijera wife-molestor-a, notornog svalera ili solo drinkera. Ljubav necu ni da nacinjem posto me vec cesto optuzuju za nerealna ocekivanja, pa ne moram i javno da se izlazem osudama i kritici. Znaci sta je ostalo od tih bitnih segmenata? Sreca??? 

Ne znam, ponekad se osecam uzasno izolovano. Ne znam odakle taj osecaj navire i kako nestaje. Mozda je sve stvar ega ili libida. Manjak sunca, manjak ljubavi. Ali kako pravis razliku izmedju tog osecaja i cinjenice da si sjeban u mozak. Da si sjeban u mozak ne bi sebi ni postavljao pitanje, right?

Kako to da sa nekim ljudima ostvaris instant osecaj bliskosti a sa drugima ni nakon napornog zalaganja nema toga?

Da li je moguce pokrenuti svest u nekom drugom? Mislim, mozda je i moguce ali ako napises knjigu pa izvrsis presudni uticaj na tog nekog dok je u teen age periodu. Ali generalno ljudi su sjebani on their own.

Sve te price koje cujes, na kraju kad se okrenes oko sebe niko ne deleju da je zaljubljen. Ja ne pamtim kad sam poslednji put videla zaljubljenu osobu na ulici (a svi znamo da se lako prepoznaju). Mnogi ce reci, nije to poenta ima drugih stvari, ali ipak kad pogledam nacine na koji provodimo nase slobodno vreme deluje mi da stalno o tome gledamo, slusamo, citamo. Pri tom ne pricam samo o onoj ociglednoj vrsti zaljubljenosti u drugu osobu drugog ili istog pola; pricam o tome da se dajes do kraja u svoj zivot. Naravno, ponovo ce mnogi reci da je to utopija. Ravnodusnost se uselila u nase zivote i nikako da ode. 

Prosek me najezi.

Zadovoljavanje onim sto te ne zadovoljava. 

Zasto imam utisak da stalno cujem recenicu koja govori o prevelikim ocekivanjima i o pogresno postavljenim ciljevima? Jel ja pricam o penthousu na Manhatnu?

Kaze "I know that there aren't any lamas in Serbia, but the lama should be the national animal in Serbia; they are syper arrogant and they spit at you"

...uzmete za ruku nekog od svojih najblizih prijatelja, koji je kao i vi naizgled izgubilo svaku nadu da ce se nesto konacno dogoditi ali u kome mozak uprkos tome i dalje savrseno radi, spustite se u neki od dobrih kafica koji su lately poceli da sluze vina koja nisu poreklom iz bivsih republika, i narucite dve case Chablis-a. Onda gucnete, kazete "mmm", prokomentarisete miris bureta i ukus medovine, i pustite vino da radi svoje. Nakon nekog (ne tako dugog) vremena primeticete da vam vise nista ne deluje bezveze i da je sve odjednom obavijeno velom dobrog provoda i da su oblici poceli da dobijaju smisao. Ljudi lepi, muzika prijatna, konverzacija nikad bolja, nista vam ne smeta, samo uzivate. Pocnete da shvatate da se vi i vas prijatelj iskreno smejete, i to ne na racun nekog drugog i ne zato sto je nesto ironicno, nego onako od srca. Onda u nekom trenutku zapazite da jos uvek imate moc da primetite nova lica i da izuzetnost prepoznate u masi. Drago vam je sto je tako i drago vam je sto postoje. Posle pricate o tome kako se sve bitne stvari rese u tri minuta i kako bi bilo divno da vas tako neko doveze do kuce i kaze "I? Sta cemo sad?". Eeeee, sta cemo sad? Ujutru posaljete megalomansku poruku prijatelju "zamisli da postoji neki Conte de Chablis" a prijatelj odgovara "ma dovoljno je sto je napravio vino da od svakog dobro izgledajuceg beogradjanina napravi super grofa". 

Trust me when i say, najbolje sto za par stotina dinara mozete sebi da priustite jeste casa Chablis-a. Oni koji nisu imali losu deceniju - nek preskoce savet. 

Dragi moji, posto sam ja vec nesposobna da vas danas zabavljam, rekoh da vas obavestim da su vesti prsti MC Hammera uspeli da detektuju na globalnoj mrezi povratak gospodina Gileta!!! Jupi!

animalno.blogspot.com

Danas bih volela da vam kazem par reci o tesnoj vezi izmedju mediokriteta i manjka odgovornosti. Mnogi ljudi provode svoj zivot tako sto gledaju da sto lakse i sto jednostavnije provuku svoje dupe kroz vreme koje dolazi, bez ikakve ambicije da pokazu "excellence" u bilo cemu. Za one koji misle da je to ok, volela bih da ih podsetim da trenutno ne bi imali prilike da citaju ovo, kao ni da kasnije jos malo surfaju ili slusaju svoj Ipod ili legnu u cistu posteljinu, da su Tesla i slicni umovi ostali u krevetu zato sto ih je mrzelo, zato sto je to bilo lakse ili zato sto jednostavno nisu razmisljali.

Savremeno parazitarstvo je mnogo eklatantnije od onog srednjevekovnog ili starovekovnog zbog toga sto ljudi imaju danas priliku i potrebne alatke kako bi mogli zaista nesto da urade sa sobom i da iskoriste svoj talenat. Setimo se Talentovanog Gospodina Riplija i price o tome da bi svako trebalo da ima makar jedan talenat. Ok, Ripli je imao vise talenata koje i nije bas iskoristio. Mozda zato sto nije nikad ni probao, mozda zato sto mu je bilo lakse, te stoga i privlacnije, da bude parazit.

U svakom slucaju, odgovor na pitanja zasto vecina ljudi danas nista ne radi i zasto nam je zemlja u teskom kurcu, zasto se jedino u Srbiji prodaja mobilnog operatera okoncava bacanjem novcica i zasto na pijaci nema nikad svezih smokava je jedno te isto - zato sto ljudi odlucuju da se prepuste neradu i neiskoriscavanju svojih potencijala i talenata, i to jeste proizvod njihove volje. Nemojmo se zavaravati da se Francuzi i Nemci bude svakog jutra sa svetom misijom "kako danas da zajebemo Srbe", nemojmo misliti da je nas sjebao "savrseni geo strateski polozaj i jedinstvena pozicija grada na dve reke". Sebe smo sjebali MI. Ako nam je neko kriv - krivi smo mi. Razmislite da li ste se ikada u potpunosti posvetili necemu. Ko je od vas bio najbolji u bilo cemu. A potencijal svakako nije manjkao i sto je najbitnije i dalje ne manjka. Nije nama niko kriv sto su dve najpametnije osobe iz mog odeljenja zavrsile, jedna kao narkoman pre dvadeset i pete a druga kao nistak pre tridesete.

Nekako imam utisak da cela ta apatija i dalje ima veze sa gomilom izgovora zasto ne danas. A mi smo navodno "kreativna" nacija. Kreativna my ass. Alal vera onima koji su uzeli svoj zivot u svoje ruke i preuzeli odgovornost, u zemlji i u rasejanju. Malo ih je, zato treba cesce da ih velicamo.

Eto, okoncala se letnja pauza - trazili ste gledajte.