Chambers of Sylvie 2 point 0

Kako su neke stvari u zivotu relativne. Na primer dok se vozite po groznoj guzvi Beogradskih ulica obicno psujete  svoje suvozace ili ako ste finiji ne psujete nego se samo nervirate, preznojavate i ne možete da nađete kvačilo; u svakom slučaju voleli biste da je manje njih oko vas, da nestanu i da vas puste na miru. A onda se nadjete negde gde vas okruzuju neki tudji grozni vozaci i poželite da ste kuci, da vas okružuju “vaši” grozni vozači. Kad ugledate “BG” registraciju sunce vas ozari. Ili je barem tako nekad bilo. Suština moje priče je da ne znamo da cenimo ono što imamo ali i to da više ništa ne znamo da cenimo. Kad je tačno sve postalo relativno?

Juče sam sedela u nekom divnom letnjikovcu na domak Dunava i neka priča me je ponela da razmišljam o slobodi. Da sam se na tom mestu našla pre dvadeset godina, možda bih morala sutra da trčim kući i da spremam recital za priredbu o Titu. Da se to dešavalo pre deset godina, verovatno bismo se raspitivali koji od lokalnih seljaka prodaje benzin i da li ga donosi iz Mađarske ili Rumunije. Kapirate? Šta nas sad sprečava da budemo srećni? Uvek nalazimo toliko razloga, a retko ko im odoleva. 

Ranije smo mislili da ćemo do tridesete biti na svim bitnim mestima, da ćemo češće biti oni koje slede a ne oni koji na foru nabavljaju ulaznice za urban experience. Sve je ostalo u potencijalu. Niko nam nije prišao na sred ulice i rekao “hej, ti si tako super, hajde sa mnom nudim ti brilijantnu karijeru” a ipak u svetu ima preko 7 miliona milionera. Kazu da su ljudi najsrećniji na ostrvu Vanuatu negde u oceaniji, gde zapravo nema ničega. A mi smo negde in the middle. The worse place to be.

Epilog čitave priče je naravno katastrofalan.

Kao što niko nije očekivao, a ja ponajmanje, francuzi su mi izdali vizu na 5 dana. Sa sve porukom “znam šta ste radili prošlog leta” pa stoga, zla osobo i korumpirani balkancu, i ovaj put je u meni preovladala želja da ti zagorčam život. Iskreno se nadam da će toj kravi izrasti kancer ili da će je zadesiti neka druga gadost, kao da joj se na primer na venčanju epski i rogobatno ružne ćerke Marijete (na primer) popiša svinja na rezedo zeleni komplet i da mora kroz svatove da trči vičući “mon dieu!” dok u pozadini tazbina srpskog porekla (posto se Marijeta udala za Žiku, iz Velike Plane poreklom) riče od smeha gušeći se u slanini. Ili neka druga kazna Božija, whatever after. 

Zivot je nepravedan. To smo vec znali. Mada ima ona stvar od Thievery Coproration koja kaze “la vida es dura, pero no es cruel” tj zivot je tezak ali ne i surov. Trenutno se pitam jeli to bas tako. Onda sebi ponavljam, zamisli da si u Libanu i da si planirala odmor!!! Ok, od sranja uvek ima gore sranje. Apropo Libana, svi su u fazonu “pa dobro, i nas su bombardovali”. Ne mogu da shvatim tu vrstu malodušnosti. Mogu da shvatim da si oguglao ili da te ne zanima, ali ne mogu da skapiram taj momenat, ne znam ni kako bih ga okarakterisala (ma jeli moguće da mi je izmakla ijedna karakterizacija?).

Ne znam šta dalje da kažem. Sad je sve gotovo. No Spain for me. Jadni smo do bola. Jadni su i oni do bola. Nadam se da će doći dan kad više ni mi ni oni nećemo biti toliko jadni, i nadam se da u tom trenutku neću zagaziti u četvrtu dekadu života. Sve je sranje sem pišanje. Odbijam da se ubacim u stanje pozitivne nule i da ništa ne želim. Ko im jebe mater birokratsku. Jednog dana će Ajfelova kula biti najvišlji minaret na svetu.  

Stigli su letnji dani, a sa njima i odlazak u ambasadu po vizu. Mene je danasnja poseta francuskoj ambasadi dovela do toga da sam prvi put u svojoj karijeri pila u toku radnog vremena. Jednostavno sam morala. Toliko su mi digli pritisak da sam samo sela za sank i narucila bakardi. Makar su konobari bili ljubazni i uslisili moju molbu u velikim kolicinama.

Znaci, to drkanje je nepojmljivo. Meni uopste nije jasno cemu sluzi viza? Jel postoji neko zvanicno objasnjenje za taj cin? Sve me to prevazilazi. Ja jednostavno ne mogu da pojmim da su oni toliki moroni, da smo mi toliki moroni. Ne znam vise ni ko je kriv za sve to, ni da li sam ja moron sto idem po vizu, nista mi vise nije jasno. Potpuno sam fascinirana takvim paralelnim svetovima koji se susrecu sa mojim zivotom u uticu na njega a da ja nikako ne mogu da uticem na njih.

Najgore je sto ce kroz par godina neko ukinuti te vize i onda ce proci par meseci i niko se ovog svega nece ni secati. A desilo se, i desava se, i mi moramo da trosimo vreme na to. Ko ce odgovarati??? Krajnje je vreme da neko za nesto odgovara.

Ali dobro, sta mi ima da se zalimo kad su Izraelci bombardovali Liban a ne nas.

Dragi moji, drage moje, vidim da se “hit-ovanje” ovog bloga usijava iz dana u dana. Juce je preslo magicnu cifru od 24 hit-a dnevno! Svi se pravimo da se ne radi o Hulji koji nervozno svakih pet minuta proverava dal sam nesto napisala. Ma, nisam bila inspirisana. Prosto dogadjaji su tako tekli da su ironija i analiticki duh utihnuli, ali samo na kratko.

Danas, recimo, mozemo da pricamo o fenomenu osoba koje pricaju sa mekanim “L”. Da li znate ijednu a da je normalna? Potpuno su uzasne, obicno zenskog pola i imaju neiskrenu nameru da vas umilostive. Nekako kad izgovore to mekano “L” i pogledaju vas velikim treptavim ocima namazanim silikonskom maskarom koja uvecava cak do 11 puta, jasno vam je da nesto nije u redu. Ja se odmah povucem u moju malu analiticku kucicu i priupitam se “zasto ovoliko trepce i zasto prica sa mekanim “L”. You aint fooling me, darling. Jedino preostalo pitanje jeste sta ciniti i kako se boriti protiv mekanog “L”? Any suggestions?

Druga tema može biti slika na naslovnoj strani današsnje Politike (sa kruškastim O). Ako niste videli: Voja Kilavi sedi u fotelji i drži za ručicu Kondolizu Rice, smejulji se na njemu svojstven način, tako da mu donja usna zauzima poziciju pareze, sto zbog siline osecaja koji ga je nenadano obuzeo, šsto zbog odupiranja njegovih viličnih mišića da zauzmu poziciju potrebnu za osmeh. Moj jedini komentar je - when you try black you never go back.

Eto, valjda je forma za danas zadovoljena. Nemam nikakvih dodatnih utisaka, samo cekam da dodje vikend i onda sledeci vikend i da idem na more. Sutra idem da vadim vizu, cemu se posebno radujem i onda cu sigurno imati puno dogodovstina da vam prenesem.

Dragi moj Huljo, cestitam ti jubilarni trideseti rodjendan! I mada deluje da ne bi trebalo da se slavi, mislim da bi ipak morao da se upusits u tu avanturu, makar zbog svih dosadasnjih avantura;-) Pa da dozivimo jos sto puta ovoliko srecnih i zajednickih godina. Ziveo ti nama!!!

Ljubi te Silvi!