Chambers of Sylvie

Francuzi su pobedili Brazil. Kakva nesreca, kakva ironinja. Bas smo se biil napenalili da se celo vece radujemo. A sve je pocelo sa pobedom Portugala protiv onih ostrvskih gmazova, onda je ova nasa pobedila Venus V. od koje bismo mi obicnni smrtnici verovatno samo bezali da je uzivo sretnemo (dont just stand there! ruuuun!), i onda na kraju OVO. Pa to stvarno nije ok. Ne mogu da verujem da se nerviram oko fudbala ali bas mi je bezveze sto je Brazil ovako glupo izgubio. Joga Bonito? I zakoga sad da navijam? Portugal ionako nema sanse, kad ih ovi fr budu samleli. Mozda da nadjem favorita medj' golferima i batalim ovu fudbalsku groznicu.

Nakon toga na HRT uzivo natjecanje klapa (citat sa istog: dragi moj, karamelo moja, daj cu jednog dana biti tvoja?) a na B92 specijal o guslama u kojima nam neki od vodecih guslara objasnjava da ih piraterija opasno jebe. Sta bi sa svim tim zurkama? Verovatno su svi na njima osim mene. A mozda i ne? Obicno ne. What a waiste.

RHCP nastupaju na nekom festivalu u Engleskoj i koncert ce se odrzati u areni koja ce biti gravitation free!!! Svi ce da lebde... with birds that share this lonely view... Kakvi carevi.

Poslednje 3 noci imam divne snove. Vec mesecima ili mozda i vise od godine uopste ne sanjam i ne secam se snova. Ovo je kao veliki pljusak koji me je nenadano rashladio od nesnosne vrucine koja traje nesnosno dugo. Posto sam skoro razmisljala o tome kako mi deluje da sam izgubila neke moje moci i magiju, ovaj povratak snova mi uliva nadu. Makar jedna moc se vratila.

Secate se Jack Johnsona? E upoznala sam gospodina Johnsona, doduse ne Jack-a nego Johna, ali to mu dodje skoro isto. Naravno vecina vas bi gospodina Johnsona opisala kao spijuna, ali he seems to be so much more. Izgleda da se doselio u zgradu gde radim, sto moram priznati dosta toga govori o njegovom ukusu, jer znate da vecina tih poganih stranaca obozavaju da sede u nekim kucerinama na Dedinju. Inace jako jako dobro prica srpski, cak toliko dobro da smo se sreli uvece u nekoj guzvi nikad ne bih naslutila da nije "nas". Nisam vam rekla da je kulturni atase u US amb (ajmo ajmo kulturni radnici, mora da imate neke inside informacije!). Komunikativni Mr.D nam je sredio neku zurku mladih diplomata za vikend, pa da vidimo sta nosi noc a sta dan...samo da nije ozenjen za neku rospiju hungaro porekla.

Sutra treba da idem u poresku upravu kod "Miroslava". To ce biti jos jedan egzoticni susret sa domacom upravom. Meni u stvari deluje da se oni svi ludo zabavljaju i da im je super, prosto pozelim da i ja tako zivim; da imam lamperiju (taj momenat sam vec ostvarila, samo sto je prefarbana u belo pa ne dolazi do izrazaja) i da mogu na nju da kacim razglednice sa Jadrana dok Silvana Armenulic pevusi sa razdrndanog tranzistora. Apropo cele te atmosfere, jednom ja svratim kod bivseg kolege iz Komore i neko ga davi na telefonu, on posle nekog vremena pocne da gubi zivce, ovaj sa druge strane mu nesto prigovori, na sta ovaj odgovara "pa gospodine, ja nemam salter, ja moram ovako". U 16.00 zakljucas "sobu" broj taj i taj i Bog da te vidi. Ne zajebavam se, sve vise mislim da to jeste dugotrajno resenje. Jedini (omanji) problem je sto onda moras da letujes na rate i sto moras da se vozis trolom, sto na duze staze zna coveka da smori.

Sve u svemu, sto manje razmisljamo sve nam je bolje. Biti povrsan=ostati na povrsini. Nazalost, takvo trenutno stanje svesti dovodi i do redjeg pisanja bloga, ali svi znamo da ce i to proci. Inace, danas mi je ozenjeni kolega nacionalist reko "pa jel moras da pises taj blog" - imamo i svedoke te izjave - kao da je to nesto uzasno sto pristojni ljudi ne rade, ili kao da je to nesto protivno sustini naseg naciona. Vi sad mislite da ja serem ali bilo je dosta iskrenosti u tom tonu, kao kad sam bila mladja pa mi majka kaze "pa jel si morala sinoc bas do 7 da ostanes". Ni tad nisam shvatala sta je tacno to znacilo. Sad odoh na pice.

Snow Patrol - You're all i have 

Sadrzina mog frizidera: nekoliko flasa vina, jedno crno (shiraz) i tri bela, od kojih jedno otvoreno; sladoled od keksa koji je pojeden samo u onom delu gde je bio keks; masline crne i zelene, margarin i dva litra mleka. Malopre sam nasla u "ladici" na dnu kutiju sa mladim krompiricima. Sada je kraj juna, znaci ti krompirici stoje tu od pre Istanbula. Procitala sam u nekoj od "onih" knjiga ili clanaka kako prazan frizider nije ni malo seksi i da treba u stanu napraviti mesta i za tu potencijalnu drugu osobu. Kad malo bolje razmislim to je totalno balkanski pristup obmotan u sari sa Menhetna. Mozda i nije, ali se tako cini. Ljubav na usta ulazi. Meni je ta recenica uvek imala malo drugacije znacenje, if you see what i mean. 

Ovih dana razmisljam o nekoliko stvari, na primer da li je moguce da ti se neko svidja samo zato sto se ti njemu svidjas i da li je to pogresno. Da li je pogresno kad se probudis pored nekog samo zato sto on zeli da se budi pored tebe? Dobro, ne bas samo zbog toga...ali da je to imalo predominantan uticaj na ishod. Jel su se tako osecale Muze i da li je muskarcu ultimativni ciljl da ga zena stavi na pijedestal? Zasto je Bgd tako kompikovan grad? Isuvise pitanja, a vikend traje samo dva dana a i procureo mi je bojler. To su ti mali zivotni zajebi. Nikad ne predvidis vreme za curenje bojlera. Ja cu neko vreme da se pravim luda, pa mozda prestane da curi. Jel vam se desava nekad da imate utisak da ce sve da vam izmakne ako se samo malo opustite ili prepustite ludilu. Ponekad pozelim da se na neko vreme integralno posvetim i prepustim sopstvenom ludilu, bez kontrole, bez razmisljanja. Onda se zapitam (kao Public Enemy) - how low can you go? Sta bi bilo najgore sto bi se desilo i ako bih zelela da li bih imala sposobnosti da se vratim na ovo gde sam sad, jer ma koliko "ovo" ne delovalo savrseno nije ni za bacanje. Volela bih da skupim pare i zaista putujem par meseci po svetu, sama, sa nekim, sa bilo kim. Najbolje putujes kada putujes sam. Kako kazes nekome koga volis "izvini ali ne zelim da te vidim". Ili kako ne kazes? Trenutno mi uopste nije do kompromisa vec do uzivanja. Malog, povrsnog, nedugotrajnog, taktilnog uzivanja. 

o zajednickim realnim dogadjajima nemam materijala posto nisam ukljucila tv odavno, ali evo slusam pescanik i cujem da je gospodin portparol gospodina premijera izjavio "sta hoce taj ahtisari, mi smo se bar kvalifikovali na svetsko prvenstvo za razliku od finaca". dragi moji, jel imate utisak da je sve krenulo opako nizbrdo otkad je veliki vozd obamreo? paradoksalno, ali ne i nemoguce. 

i na kraju moram da se zahvalim gospodinu hulji koji nam je omogucio ovaj i naredne postove - provided by hulja. naravno da su me u nekom trenutku iskljucili, posto nisam platila.

http://www.georgecarlin.com/ and related. download bilo kojeg dela spomenute osobe je za svaku preporuku.  

Toliko sam sinoc jurila da stignem na Stinga...kad tamo...da ne bejase nekog privlacnog posetioca duze kose, mislim da mi apsolutno ni jedan detalj veceri ne bi bio ni najmanje zanimljiv. Sad se mislite "ova Silvi je stvarno preterala, pa zar i Stinga da istreshuje!". Ali poenta i jeste u tome sto ja ne tresujem Stinga, jer Stinga niko (osim mozda par srecnika) nije ni video osim na video bimu. For all i know, mogli su na tom bimu da pustaju i snimak sa koncerta u Tirani, i wouldnt realy know. Publika je bila slatka, ali uzasno nadrkana. Kako i ne bi bili, kad su morali da idu u Novi Sad, da plate 2000 CSD i da provedu celo vece u nesnosnoj guzvi, bez pica i bez STINGA!!! Jedan od favorite detalja je to sto bouncer na ulazu u VIP nije hteo da prihvati kintu da nas pusti unutra. Nepotkupljiv bouncer? Ovaj svet je pun (oksi)morona. Mozda je najpotresniji detalj to sto ja prethodne noci nisam oka sklopila do 6 ujutru, bez nekog razloga osim sto je izgleda bio pun mesec, i tako sjebana morala da radim ceo bogovetni dan po onoj odvratnoj vrucini, i tako oblivena znojem, zvacuci zalogaj po zalogaj narucenih pilecih raznjica iz Goluba, razmisljala sam da li da idem ili da ne idem na Stinga. Naravno, pobedila je ideja da neodlazak na Stinga bi znacio samo jedno - izopstenje iz sopstvenog zivota i prepustanje korporativnom ispiranju mozga. And i couldnt let that happen, right? Sta mislite kako sam se osecala posle koncerta? Problem je u tome sto se za ovakva sranja niko ni najmanje ne oseca odgovornim, sta vise tamo ce letos da dovuku Franz Ferdinanad i da naloze gomile ljudi kako je skroz ok da gledas u krosnju umesto u koncert. Pa da je to normalno, za se ne bi vec setili da na Vembliju posade drvece? Eto, zbog takvih sranja mene nerviraju svi Dinkici, Aligrudici, Kilavi, Foresti, i ekipa. Oni su krivi za sva ta sranja, oni su krivi sto Arena nema upotrebnu dozvolu a sto Usce (ajde, ajde svi ste gledali) i Petrovaradin imaju. Izvedimo apsurd do kraja, pa se zapitajmo kako je to po mene (malog coveka, kako bi rekao Forest) sigurnije i privedenije nameni da se valjam po prasini nekoliko stotina godina stare tvrdjave od toga da stojim u tek izgradjenoj hali u kojoj se odigralo (doesnt anybody remember?) kosarkasko prvenstvo? No dobro de, ova zemlja ima toliko precih problema od Stinga? Ne smem ni da pomislim sta bi bilo i kako bismo se osecali kad bi nam podrska zaista bila neophodna. Sve ce to doci, samo mi u tome necemo moci da uzivamo. Zapravo, nisam se nesto posebno ni izbedacila, valjda se oguglalo.

Obzirom da poslednjih dana nemam privatan zivot zbog ubrzane rasprodaje pokradene imovine, nekako cim udjem pod tus, nemam neke seksualne fantazije vec pocnem da razmisljam "kako odreagovati na ovaj najnoviji komentar anonimne komentatorke?". Znate, nije mene ona uvredila nego mi je nekako cudno sto se odmah docekujemo na noz. Opet s druge strane, sta bre ona mene proziva za licna imena? Kapirate koncept? Opste prisutni dualizam u mojoj glavi.

No vratimo se na gdjicu Z. i problematiku thereof. Ja zacijelo ne znam sta mi je ciniti. Ne moze se prigovoriti da sam i ovaj put bila tiranin, jer priznacete, mogla sam i da izbrisem taj kompromitujuci komentar. Ali nisam. Medjutim, imam nekako utisak da ono o cemu se ovde zapravo radi jeste koncept "mazanja i razmazivanja govnima", nekako isuvise prisutan u poslednje vreme u mom zivotu.

Sustina te zamisli jeste: nesto se desilo, svi smo pomalo krivi, ali ja sam uvredjena a ti si krivlja, zapravo ja sam uvredjena a ti si jedina kriva, odnosno ti si mene uvredila i sad sam ja uvredjena a ti ni ne mozes da budes uvredjena posto ja nista lose nisam uradila, bas naprotiv, ja sam sedela na mom oblacicu i nezno cvvrkutala kada si ti grozna spodobo naisla i mene uvredila i emotivno osakatila, i sad - cudoviste jedno! ima da se mazes govnima i razmazujes i da molis za oprostaj, a ja ne zelim da malo razmislim sta radim jer si TI ta koja treba da se maze govnima a ne ja.

Naravno to je mala karikatura koncepta ali je glavna nit svakako prisutna.

Problem je sto je moj stav (veoma neprincipijelan) da se necu mazati govnima i da se necu pravdati ni za sta. Ja sam narcis koji pise blog i ne zna kako se speluje licno ime gl.grada turske, so what? 

Naravno, postoji mogucnost da sam se ja zajebala i pogresno protumacila ceo approach, ili da me je situacija nekako isuvise podsetila na neke ne tako davne dogadjaje sa dragim osobama ili neke malo davnije dogadjaje sa takodje jako bitnim osobama, ali ako jeste ovo sto sumnjam, onda ja u tome ne zelim da ucestvujem. Nije tacno da je nas svet zatvoreniji nego sto mi zelimo da mislimo, jer naseg sveta ni nema. A ukoliko ga ima, onda ste ti (a ne Vi, kako bi rekao Prever) svakako vec deo njega. Ne vidim kako si mogla biti uvredjena pogresnim spelovanjem jednog slova, te stoga ne vidim ni da treba da se mazem govnima. Stoga u smislu opsteg pomirenja, iskreno i uprkos natalozenom umoru ti zelim prijatan ostanak u nasem zajednickom svetu u nadi da cemo izgladiti misunderstanding. A ostalim citaocima se izvinjavam ukoliko im je ovo skretanje bilo dosadno.

Evo dragi moji (gledaoci), sad je 11 i 15, tek sam se istusirala i umesto da legnem i dignem umorne nogice u vis ja sedim jos malo pred ekranom kako bih ispunila odredjena ocekivanja. Naravno, da se ne lazemo, ne radim ja to iz filantropskih motiva, nego kako bih se u krajnjoj instanci dobro udomila (na ovaj ili onaj nacin). Jebiga, nema postova - sta da vam radim! Dinkiceva vikendica je bila zastala, pa je Mladja odlucio da ubrza proces. Ja sam samo piggy in the middle * Radim u 3 smene. Radi i komunikativni Mr.D, da ne gresim dusu. Danas sam uspela da odem do Plece posle 3 nedelje, onda znate koliko je sati. Mada sad mi je lakse jer imam kola posto je Papi otisao u Njemacku na Svetko. Na dan utakmice je toliko bio pun utisaka da je neprestano slao poruke, kako se rasplakao kad je video nase zastave (ko su nasi?), kako su Srbi vec u Evropi (what the fuck?) i tako dalje. Danas mi je javio da sedi u kafani sa 4 hrvata i zajebava ih za Brazil, a gazda kafane im salje besplatna pica jer zna u kom su kurcu. Odlicni su ti veliki dogadjaju i osecaj nicim izazvane bliskosti. Ja sam znala jednog lika koji je mislio da si uspeo u zivotu ako u godini uspes da obidjes sva 4 grand slem turnira. What's your dream?

Nego, jel ste primetili komentar nepoznate komentatorke na post o Istambulu? Ja sam se malo iznenadila, takoreci strecnula. Prvo sam zbog tog gramatickog legalizma pomislila da je gospodin Hulja u pitanju (iako u zenskom rodu) ali sam detaljnom analizom i ociglednom upotrebom mnostva intelektualnih stranih izraza zakljucila da nije. I tada je Signor Pedro samo pojacao moj nemir rekavsi  "to je BIA sto posto". Ja kazem "nemoguce! koristilo smo padeze i pisali latinicom!" ali ne znam sta da vam kazem. Mozda je Zora? ;-) Apropo Zore i Gileta, ne mogu da verujem da su nam sjebali idola. Sad sam presla na blog B92 (znam, znam, cenzura, kenjaza i tako to, ali ima i ok postova). Moj favorit je gospodin Marc Pullen, mada i mlada parizanka sa mekim "L" zna da pogodi u metu.

Ne znam sta jos da vam kazem. Spremamo se za Portugal. Pojela sam sama svoje govno. Albufeira. Sounds like lots of fun? 

* Inace, samo jedna od moje top 3 imbecilne anglosaksonske izreke. Ostale su "it's no brainer" (sto bi imalo smisla da nesto jeste "brainer" ali to niko nikad ne kaze) i my all time favorit sa sve vizualizacijom "nobody wants to be there when the shit hits the fan" 

Ovaj Istambul nas je skroz omeo, prosto sam zaboravila na moje blogerske duznosti. Sad pocinjem da zvucim kao Vuk Draskovic ili Zana Poliakov. As if anybody cares dal ja pisem blog ili ne. BUT I CARE!!

Poslednjih dana smo Mr.D i ja u fazonu razgradnje nazeg poslodavca, doduse ja malo prednjacim ali to je zato sto dobri Mr.D nije jos osetio cari francuske jednakosti, bratstva i nadasve slobode na sopstvenoj komunikativnoj kozi. "Haine, haine, possible dileme". Jedna od ideja je bila da skinemo tablu sa zgrade za pocetak. Posle toga su se ideje nizale same od sebe k'o narodna pesma - od bacanja vrele kafe nekome u facu do slanja pretecih pisama. Naravno bratska organizacija "Obraz" kao poslednja instanca ne gine tim zlim silama . Covek (zena) je izgleda osudjen da radi sa govnima.

Da, da, dragi moji, posao me nevidjeno smara. Mozda stvarno treba da nadjem nekog muslimana pa da ne moram da radim do kraja zivota. Sta bi mi falilo? Valjam pituljice i pitam "oli kave?" i tako u beskrajon. Svi znate da mi zeleno dobro stoji... Koja koza se tu i tamo pomuze, ali zato ne moras da razmisljas o "confidentiality agreement-u".

Ultimativno pitanje nase civilizacije je ono koje sam ja sebi postavila jos prosle zime, sedeci u kolima ispred Makedonske 30, nakon povratka iz Novog Sada (naravno po snegu) posle nekoliko dana riljanja po bankarskim arhivama, a pitanje je sledece: Da li je nama zaista potrebna najnovija Shiseido krema ili bi nam sasvim bila ok i ona od prosle sezone?

Zamislimo se malo nad ovom premisom. Mislm, ne morate ako bas necete, ali meni deluje da to jeste pravo pitanje. Sva ova sranja koja nas okruzuju deluju posledicom nesposobnosti da se razazna sta je cilj a sta sredstvo, sta je moguce a sta nemoguce i sta je bitno a sta ne bitno. Naravno, sustina i jeste u tome da, kao sto bi pesma rekla, you're damn if you do and you're damn if you don't, posto uvek postoji gomila budala koja nista nije skapirala i koja bi bas kad ne bi trebalo. Odnosno koja "bih" kad ne bi trebalo, ukoliko je budala iz kozama naseljenih predela (bez zelje da uvredim bilo koje predele, emphasis je na budalama). Uvek ima neko ko ce se kandidovati za zlatno peraje meseca, a ljudska priroda je takva da su neki ti koji se prilagodjavaju a neki oni kojima se prilagodjava. Naravno, mene jebe sto jos nisam u ovoj drugoj kategoriji.

Medjutim, izgleda da ta kosmicka pravda s vremena na vreme ipak dodje po svoje i obasja nas mali govnavi svet. Moja drugarica je sada verovatno vec sletela na aerodrom u Kuvajtu i otrcala u zagrljaj svom decku. Mogu skroz da vizualizujem taj susret. Kao odjavna spica za Love Actualy, na koju neizostavno zaplacem. Sto bi rekli TV manijaci "nema sminke otporne na suze" - Sheseido screw you!

***Deca Losih Muzicara - Kreditna kartica (jebes coveka koji se naviko na novac) 

Shteta shto ne mogu sa vama, onako live, da podelim ovaj divni i sudbonosni momenat proglasenja nezavisnosti Crne Gore. Direktan prenos na Studiu B? Cekam da cujem sta ce da sviraju kao himnu. "oj svijetla majska zoro" ipak! Ovo je zapravo "win-win situation" jerbo i ovi sto su bili protiv su nesto dobili (nezavisnost). Dakle jos jedna nacionalna frustracija se upravo odigrava, kurchicji postaju sve manji, vatromet pichi, kapiram da RTS ovu temu ignorise u potpunosti a Kilavi* se upravo sprema za jos jedno feniranje (ili ti "blow job"). I tako u beskrajon. Ali dobro, vratimo se nasem obecanom putopisu.

Kad smo sletali na aerodrom Ataturk, prvo sto smo videli je gomila crnog dima. Kad sam bila u Milanu, onaj ludak se zakucao sportskim avionom u soliter. Super! Hotel sa 5*. Mi trazili neki sa 4, ali se renovirao pa su nam zamenili za bolji. To je tako kad putujes preko nemaca. Tamo potrosaci imaju nekakva prava. Inace, let Turkish-om za svaku pohvalu. Nov avion, cist, prostran, svi ljubazni, ne kasni, hrana za avion odlicna, sletanje/poletanje samo klizi. Svaka cast turci. Dakle, hotel. Na Taksimu, medju gomilom drugih hotela. Ali u Istambulu je sve u distriktima tako da je razumljivo. Sav nekako moderan i pun nekih dizajnerskih trikova. U sobi velika plazma, ketler, philipsov CD player sa radiom. Naravno, cim smo usli ja pocnem da vrtim stanice, ne mogu da nadjem nista vredno slusanja i posle par sati nekih dosadnih napeva ja opet krenem da trazim i nadjem Radio Oxygen, koji pusta FENOMENALNU muziku. "Onu nasu" sto bi rekla gospodjica Helen. Inace, Giles Peterson** im je rezident ali ne sa "worldwide" emisijom nego svake druge veceri radi mikseve, posto ne verujem da bas leti za Istambul svako malo. Pored tih sitnih zadovoljstava, nas hotel je imao i sopstveni Spa&Wellness centar koji vodi neka azijatkinja. Sav u drvetu, sav mirisljav. Bazen predivan, diamond shaped sa plavom svetloscu koja ga obasjava. Sauna preslatka, parno kupatilo takodje. Sreca, sreca, radost - uzivancija!

Prvo vece, uputimo se na Taksim Square, koji lici na nasu Slaviju po ruznoci. Odatle vodi neka velika ulica koja je u stvari pesacka zona, kao nasa Knez Mihailova, samo mnogo mnogo veca i duza, ruznija i prljavija. Ali ajde, ko velimo - sta nam Bog da. I tako krenemo, zapravo u potrazi za menjacnicom, ali nji ne nadjemo nego naidjemo na neki deo sa kafanama tj. njihovom vizijom restorana za turiste. Malo lici na onu papazjaniju na Rodosu samo te ovde svi doslovno vuku, zanose ti se u facu, pricaju ti na turskom, pa na engleskom pa na ruskom, ti pokusavas da im umaknes ali par koraka dalje vec te ceka neki drugi veseli crnomanjasti ugostitelj. Uglavnom, nismo se nesto ovajdili od shishkebaba to vece. Inace, shishkebab nije cevap nego raznjic. Just so you know. A cevap zovu cufta. Lingvini incident. Srbi su se opet malo zajebali. 

Sutra ujutru, uputimo se na Sultan Ahmet; stari deo Istambula gde se nalaze prakticno sve znamenitosti i gde te deru kao magarca na svakom cosku. Pocelo je sa taksistom koji je hteo da nam naplati voznju 25 lira umesto 8 koliko inace kosta. Odemo prvo u Plavu dzamiju, mada to tad jos nismo znali:-) Jebiga, Sylvi se malo zajebala tako da smo u tom trenutku verovali da smo u Aja Sofiji. Mada jeste sve bilo plavo unutra... Ok, stvarno je divo ali taj trenutak izuvanja je malo degutantan. Inace to izgleda ovako: posto se tamo vernici kao mole, onda turisti imaju posebni ulaz, tu kad dodjes (nakon sto se probijes kroz horde prodavaca fesova koji ti govore "zdravstvuj") ima nekoliko klupica ispred kojih se nalaze sanduci sa prljavim kesama koje sluze da se izujes i stavis svoje smrdljive patike u kesu koju nakon toga nosis sa sobom dok razgledas svetinju! Mislim, ako je ideja bila da se izujes (iz bilo kog razloga), nije li onda glupo da unosis obucu sa sobom? Ako zanemarimo te mirisne detalje, svetinja je zaista divna. Jako dobro ocuvana i vidi se da bas vode racuna o njoj. Nakon toga, odemo u Aja Sofiju - this time for real. E to je nesto! Aja je stvarno impozantna. Oooogroomna! Gradjena u 6.om veku za manje od 6 godina. Meni je to fascinantno. Nama treba 6 meseci da rekonstruisemo Nemanjinu ulicu u 21.om veku, pa ti vidi. Inace, Aja Sofija je muzej, tako da nije ni dzamija ni crkva ali ima tragova i jednog i drugog, mada se stvarno oseca (bar sam ja osetila) taj neki cudan osecaj koji nose u sebi sva izuzetna mesta sirom sveta. Na samom ulazu mozes da prodjes kroz Carska vrata ispod kojih su nekada mogli da prodju samo carevi.

Posle Aja Sofije, odemo na Kapali Charshiju. Inace kapali na turskom = zatvorena. Lepa je to zamisao, samo se nekako izjalovila. Lepo je sve to samo prodaju govna. Ja sam zamisljala da su tamo neke vredne zanatlije koje sopstvenim rukama oblikuju raznorazne materijale. Zamisljala je Sylve veste klesare, jorgandzije, kujundzije, tkalje.. kad ono sve nakupci i preprodavci. Svi prodaju sve isto, samo je pitanje koliko ce da te zakinu. Tamo nismo nista kupili ali smo se mentalno izmorili od silne guzve i sranja.

Drugog dana naseg boravka bili smo u carskoj palati, odnosno sultanskoj palati - Topkapi Saraj. Divno mesto, savrseno pozicionirano na vrhu Zlatnog Roga, nadleda Bosfor. Nismo isli u harem, jer kako je moja ujna rekla "ma zabole me za te kurvetine" a i bio je veliki red. Ali zato smo pili kafu na terasi palate sa pogledom na Bosfor. Tri kafe i dva soka 15 evra. Carka palata, carsko dranje. Gomila turista, pretezno stariji ljudi. Mladi ne putuju oni se ubijaju od posla. Nema italijana, sto me je iskreno zacudilo jer njih svugde i uvek ima ko govana. Ali zato mali vredni japanci samo piche. Kod njih se niko ne zajebe da obuje neudobnu obucu kao po koji evropljanin. Oni su za sve spremni. Kako i ne bi kad su jedini narod koji je zaista iskusio atomsku bombu. Uglavnom posle Topkapi Saraja krenemo putem tramvaja nanize ka moru. Usput pazarimo 1 giga memorije za photo aparat za 35 evra i srecno krenemo dalje. Tu slucajno naletimo na Spice Bazar koji je znatno gotivniji od Kapali Bazara. Sav je saren i bar znas da miris koji osecas potice od zacina. Inace, ceo Istambul potpuno drugacije mirise od onoga na sta smo navikli, tako da sam ja ubrzo razvila i alergiju. Uglavnom, spice bazar, kupimo malo caja od jabuke i tako neke pizdarije. Lepo je to sto vas svi nude da probate neku vrstu ratluka. Ah taj rahatluk! Kakav delight. Stvarno je fenomenalan. Meni je oduvek rahatluk bio najnizi oblik slatkisa ali evo menjam misljenje.

Nakon Spice Bazara, ja predlozim da odemo u neki deo grada za koji u Lonely Planet vodicu kazu da ima zanimljiv shoping, pogotovu nakit. Reko ajde konacno nesto unikatno da nadjemo. I tako mi krenemo na Nishantashi. Posle nekoliko kilometara pesacenja (jer se ispostavi da i nije tako blizu naseg hotela) pocinju da nam se ukauzju raznorazni butici znani i neznani. Uskoro shvatimo da smo u raju! Nishantashi je genijalan. To je kao neki fensi kraj ali ne nadrkano/neprijatno fensi nego fenomenalno fensi. Sve pomesano; s jedne strane Alexander McQueen i Valentino a sa druge Yargici (turksa verzija Zare) i Stefanel a izmedju svega toga gomila preslatkih bistroa, kafica, restorana i brasserie. Pritom se ispostavi da traje nedelja ulicnog dizajna tako da na svakih par metara naletis na neki trip na sred ulice, kao na primer klupa od semenki, ili odelo koje visi sa drveta. 

Sutra ujutru, moji mali saputnici kazu meni "znas mi smo razmisljali, sutra je nedelja, pa mozda ne rade prodavnice, ajde mi danas da se vratimo na Nishantashi pa sutra da nastavimo sa kulturom". Nisu morali dva puta da mi kazu. Tog dana smo se razvalili od shopinga. Kako je divno kad nema muskaraca da to pokvare. Mogu samo da zamislim kako bi taj dan izgledao da je moj otac bio sa nama... U nekom trenutku ja sam skapala i reko ja idem da popijem kafu a vi jos malo trosite parice. Nadjem neku predivnu basticu i narucim kafu i cezar salatu. Najbolja cezar salata u zivotu. Muzika divna (kao da je Giles birao), zagda kafane neki fensi turcin u svojim poznim cetrdesetim sa fenomenalnim ramom za naocare, samo nadgleda njegov lokal sa ponosom. Posle mi se mali shoperi pridruze; i oni se razbiju od klope. Onda smo mislili da tu dodjemo na veceru za moj rodjendan ali nazalost ne rade nedeljom. Bas sam razmisljala, i mislim da bih skroz mogla da zivim na Nishantashiju.  

Za moj rodjendan smo bili u Dolom Bahche palati. U mom imbecilnom vodicu su napisali da je to palata koju su sagradili Sultani kad su pukli s kintom. Kao "manja je i skromnija" od Topkapi Saraja. Ja skoro da sam odustala od odlaska tamo, ko velim "koj cu moj da gledam second best palatu kad smo videli najlepsu i najbitniju". Medjutim, izgleda da ne treba slusati vodice, sve su to anglosaksonska neiskrena i smorena govna. Dakle, Dolom Bahche je kao bajka. Prelep vrt, na samom moru. Znaci iz baste ulazis u more. Palata fenomenalna, ocuvana, namestaj, tavanice, stubovi - ma sve. Ali kupatilo!!! Jao ljudi kakva perverzija. Skroz od kamena, sa prorezima u kamenu na plafonu tako da svetlost direktno pada sa neba sa pogledom na more! Uvece vecera negde na Taksimu, kupovina ratluka za poneti - i prakticno kraj!

Eto, to je to. Istambul. Vratila bih se ponovo. Cudan je grad. Ne mozes da kazes da je lep, ali neka mesta su fenomenalna. U svakom slucaju totalno drugacije od svega sto sam do sad videla. Neki monumenti su impozantni i to na svetskom nivou. Nema zajebancije sa Turcima.

Ne zelim da vas zamaram duzinom teksta, tako da cu zavrsiti ovaj faktografski post a moje opaske ostaviti za sledeci.

Samo za dijasporu

*Kilavi = Vojislav Kostunica, also known as Baba Misirska, Smorina, Voja, Shef, Premijer, Onaj ko (ne)sme da vas pogleda u oci itd. inace u poslednje vreme poznat po nenadmasnim frizurama.

** Giles Peterson = moj omiljeni DJ, koji pusta najrazlicitiju muziku (excluding techno) od brazila, break beata, afro-cuban, funk, disco, jazz...inace ima emisiju na BBC radiju "worldwide" koja se vec godinama prenosi i ovde na B92 utorkom uvece; svake godine dodje u Bg bar jednom i mi to nikako ne propustamo.

Dragi moji mali blogeri,

Silvi je rastrzana i razapeta na sve strane. Ne stizem nos da obrisem. Ali nemojte me napustati u ovim teskim trenucima, for God's sake! Evo obecavam za vikend, a mozda vec sutra, puno novih avantura iz prijateljske Turske plus ostale dogodovstine.

Sylvie