Chambers of Sylvie 2 point 0

Jao ljudi, danas ne da bih treshovala nego bih sutirala nekoga koliko sam razgoropadjena! Besna sam katastrofa, a drzi me od juce. Bas se odavno nisam ovako histericno i negativno tripovala.

Ne znam tacno da vam navedem razlog ali valjda je sve po malo. Resenje je nazalost veoma jasno - biti povrshan, odnosno ostati na povrshini, nepotonuti.

Na moju veliku zalost, u dijapazonu vestina koje su mi imanentne ne posedujem sposobnost da budem povrsna. To me tako jebe s’vremena na vreme. Naravno, zivot je pretezno dobar i uspevam ja da se izborim sa svim pesnicama u haustoru i zakulisnim radnjama, ali problem uvek nastane kad snizim nivo odbrane od ugrozenosti, odnosno kad vise nije proglasen orange flag. Onda sa svih strana krecu da se valjaju u mom pravcu najrazlicitije vrste sumanutih zahteva i ljudi (kao ranije spominjane zivotinjice) osecaju da mogu da guraju granicu u onom pravcu u kome njima bas odgovara. A znaju da inace ne bi imali nikakve sanse, ali odjednom kad su ponovo probali i shvatili su da ih nije ujela nijednan otrovna strelica za bulju i onda su samo nastavili dalje.

I sad, ja kao treba da se podignem i da krenem da im jebem majku. Ali zasto??? Zasto ne mozemo naprosto da se iskuliramo i uzivamo u zivotu. Cula sam nekog tipa danas na Pescaniku da je rekao “hocu da imam pravo da budem krpa”!!! To je to. Hocu da mogu da budem weak na miru, da me niko ne smara, da ne moram bas svakog dana da budem na vrhuncu intelektualne snage. Just let it be. Da budem shonja, mlakonja, anti-vitez, jadnik, osusheni orah, prezrela banana koju niko nece…i jos mnogo takvih pojmova, ali na miru. Bez zurbe i pretnje. Osecam se uzasno ugrozeno. Mozda nije losa ideja da mi preporucite nekog shrinka ako znate dobrog, da ne bih zavrsila kao Mel Gibson u Teoriji Zavere. S tim da bi mene glumila Ginna Gersham.

Nije se dovoljno slusao Lenon.

Pronasli su frikoslava kojeg su uspeli da uslikaju pre par meseci na Borneu! Pride su pronadjene jos neke silne nove vrste zivotinja!!! Pola mrmot - pola rakun. Srce malo. Zvanicno prozvan “Borean red carnivore”. Da ga je Hulja ubio pre nego sto su ga uhvatili da li bi onda on zaista ikada postojao??!

Uspeli su da istreniraju pse da nanjuse rak! With 99% accuracy. Try to beat that.

Mozda uspeju frikoslava da istreniraju da nanjusi smorove ili psihopate. S obzirom da naucnici nemaju the slightest clue sta psici njuse anywat, anything is possible.

Pored ovih lepih vesti iz divljine, imamo jos jednu zanimljivost koja ima veze sa divljinom ali ne te vrste. Ne znam da li ste zamijetili da su se Danci totalno sjebali sa ovim crticima koje su objavili. Musli su objavili dzihad nesrecnim nordijskim proizvodjacima sira! Muhamed Dzihad…haka laka laka. I sad zamislite ako je zreb hteo da se letos u Nemackoj na mundijalu sastanu Kraljevina Danska i Ujedinjeni Arapski Emirati…izgleda da cu i ja poceti da gledam fudbal, jer postaje vrelo. Tako da, zauzmite mesta, posto cemo mi u ovoj igri biti posmatraci (ja verujem Tarabicima). I cisto pakosti radi, izgleda da nasi severno-zapadni susedi nisu shvatili dansku lekciju pa su odlucili da objave problematicne slicice. Suckers!

Na kraju zelim da optuzim gospodina Hulju za kradju termina! Strucni termin “fistfucking” se jasno pominje u filmu 25 sat i to u legendarnoj sceni “fuck you” ispred ogledala koja je prakticno postala Stari Zavet treshovanja. Mishu jedan, pokrao si Spajk Lee-ja! Konacno i u njega da uperim prst (ili viljusku).

Emotikons i nemogucnost prenosa emocija preko neta

Ali od svega toga je znatno potresnija scena iz novog spota gospodjice J.Lo u kojoj ona uplakana tapka po snegu sa svojim Louis Vuitton lugage kompletom dok ostavlja LL Cool J-ja…i peva “with me you had a home”. Honey, you ain’t fooling no one. Btw, dobri Louis Vuiton je mislio na korisnike I-Pod shufflea i napravio kucicu za njega, as follows. Mozete ga staviti na wish list i poslati dragoj osobi da vas obraduje.

Cao , pa gde ste legalisti i moralisti i kapitalisti i idealisti. Cao nacisti i depresivci. Cao smorovi i misevi. This is a big big beautiful world! Cao svima na ovom svetu!

Necu vam tacno reci zasto sam ovako dobro raspolozena ali on koji me znaju (i koje ovom prilikom pozdravljam) mogu da pretpostave da se radi o jos jednom uzaludnom tripovanju na temu “happily ever after”. Da, da, znam da ta kategorija ne postoji i da je sve stvar pesama i filmova i njihovog uticaja na nas ludi mozak, ali sta da radim. Demencijo - stizem!

Ja stvarno imam potrebu da se par puta godisnje bas dobro natripujem, jer kako bi poslednja personifikacija te demencije relka “I make you alive”. An he was right, mada nije ni slutio. Sve je u spoznaji samog sebe (Huljo ne kenjaj po samospoznaji) i sto vise godine prolaze to su nekako vece sanse da se sve dobro zavrsi jer postajemo sve vise i vise zen. Na primer, ja vise ne gajim bes kao kategoriju osecanja; zamenila sam ga tugom. To je mnogo zdravije, nekako za razliku od besa, tuga se ne pretvara u emotivni teret nego traje neko vreme i onda iscezne (obicno par dana nakog poletanja aviona sa predmetom tuge u njemu). I to je recimo divno. Takodje je divno da covek zna da krece stazama demencije u trenutku kad odluci da nesto uradi. Onda nema kao “nisam znao” nego svesno ides stranputicom i svesno prihvatas whatever may come your way. Tada mnogo vise mozes da se opustis, jer znas da stranputica vodi u sunovrat, a sunovrat vodi na dno, a sa dna moras da isplivas posto suicide i nije neka opcija. E, kad je sve to jasno onda mozes da krenes u pustolovinu, jer what’s the worst that could happen??? You could get hurt…uuu.. i’m so scared. Ma daj, tolko puta su me sjebali, pocevsi od ovog poslednjeg bankarskog incidenta, preko svega ostalog… Nemojmo da se zavaravamo - mi smo izuzetno srecni. Ako citate ovaj blog - verujte mi da ste srecni, ne zato sto ja sebi dizem cenu, vec sto ste sigurno imali jako srecan splet zivotnih okolnosti do sada ako mozete sebi da priustite da citate bilo ciji blog. Znaci da ste preziveli. I zato, ovaj unos zavrsavam pozitivnim tonom, jer tako uvek i treba zavrsavati - malim omazom gospodinu Filipu Starku, koji dosledno svom geniju ispunjava nas prostor lepim stvarima. Na ulazu za filozofski fakultet u Solunu pise “Be gratefull to your muse”. Not a bad idea.

Pa drugari moji mali!!! Sylvie se vratila! Prosli put smo stali kod surovog odbijanja. I mada jos nisam u potpunosti utopila moju tugu, nekako mi je lakse jer sam se donekle utesila mojim novim ljubimcicima, as follows:

Sad jos zamislite da ih ima dva, od kojih je jedan crven, da su jedan na drugome, da mogu da se okrecu i da su vasi!!! Jupi!

A sta ste vi hteli da budete kad ste bili ? Ja sam htela da budem kasirka, jel sam gledala kako tete za kasom prikupljaju sve pare. I nikako moji roditelji nisu mogli da me ubede da to nisu njene pare, ne ne, ja sam bas bila zapela. Posle sam dugo htela da budem arheolog. Ta ljubav je bila mnogo ozbiljnija i malo je falilo da to i budem. Valjda me je sprecilo to sto sam saznala da zapravo kod nas kad zavrsis arheologiju oni te posalju u okolinu Nisa a ne u Egipat. Too bad. Zamislite vasu Zilvi kako u kaki bermudicama kopa kroz pustinju…Posle gold diggera sam htela da budem dizajner, i tako sam par godinica gulila neke casove slikanja, crtanja, dok mi nokti nisu istrunuli od boja i terpentina, i dok nisam skapirala da kad idem ulicom ja gledam cetkice a ne cipele ili sminku. U to slicno vreme sam shvatila da ako krenem tim putem, i dalje cu tati govoriti “tata, daj mi neke pare” i kad budem imala 35 godina. I tako sam ja zavrsila kao sto jesam. Ne kazem da je to nesto lose, bas naprotiv. Samo sam htela da napravim malu rekapitulaciju mogucnosti koje su bile realno pred amnom a koje se nisu desile. Sta ste vi hteli da budete kad ste bili ? Jel vam zao sto niste? Meni nije. Cak mi deluje da cu sve to jednom biti, i arheolog i dizajner… i kasirka ako ne pocnem da radim umesto sto pisem ovaj blog:-) Nekako ne mogu da zamilsim sebe kako pisem pravna misljenja dok se gleceri ne otope. U stvari treba mi neka zanimacija. Ja se palim na promenu. Mislim da bi bilo zanimljivo da pocnem da izlazim na sud. Sto bi rekao Will u Will i Grace; “when you tell Will Truman that he cant litigate, he turns around and he …what?….he LITIGATES!”

Inace, jel ste provalili kako je nevidjeno dosadno? Bas je ono boooring, cak ni moja ogromna naprezanja da ucinim stvari zanimljivijim ne uradjaju plodom. Zima je trash. Jel ste culi za SAD?

SAD (Seasonal Affective Disorder) is a type of winter depression that affects an estimated half a million people every winter between September and April; in particular during December, January and February. Ili sto bi rekli ” the winter of my despair”.

Pazi sad. The symptoms of SAD usually recur regularly each Winter, starting between September and November and continuing until March or April. A diagnosis can be made after three or more consecutive Winters of symptoms, which include a number of the following

Znaci, ako ste napabircili tri depresivne zime - spaseni ste!! Nasli ste novo opravdanje za svoju mizeriju. Ne treba vam vise Sloba - imamo mi nas SAD. Ko kaze da je ta amerika losa?