Chambers of Sylvie 2 point 0

Dobro jutro dobri ljudi! Poslednjih par dana su bili isuvise hekticni da bi se mogli sublimirati u smislen tekst koji ne bi uplasio moje drage blogere, te stoga pozivam Papija i ostale da ne bojkotuju blog jer se radilo o visoj sili.

Dakle, malo sam se povratila u poslednja dva dana; bila sam na homeopatskom pregledu i izgleda da mi nista major ne fali, osim sto mi hipofiza ne sljaka bas u najboljem ritmu. Hipohondri ce znati o cemu se tu radi, a ja cu da pijem male tabletice 3 i po nedelje i da se nadam da ce moje celije da pronadju svoj izgubljeni balans. Inace, srdacno preporucujem taj pregled jer cete saznati neke stvari o svom organizmu za sat vremena koliko ne biste tradicionalnim metodama za mesec dana pregleda, bodenja u venu i raznih nasilnih istrazivanja. Za one koji misle da je homeopatija neko “bajanje”, zelim samo da spomenem da u Parizu (and here we go!) na svakoj boljoj apoteci sa jedne strane pise “homeopatie” a sa druge “pharmacie”, odnosno ako ne verujete meni verujte Michel Platiniju.

Apropo Pariza, detalja i LaDuree, nesto sam razmisljala; setajuci se Parizom primetili smo da LaDuree ima i drugi objekat i da verovatno onda ima i treci i cetvrti and so on. Zanimljivo je to kako su ljudi, cak i oni koji naprave nesto tako specijalno i istancano kao pomenuta poslasticarnica, ogrezli u klishe. Potpuno je neverovatno kako im ne padne na pamet da urade bilo sta drugo osim da naprave lanac (citaj vise puta jedno te isto) ili robnu kucu. Zaista neverovatno. Zamisli izmislis nesto lepo i posebno, a onda kad to uspes da plasiras, odlucis da predjes u zadate forme; mislim, what’s the point? sto onda nisi od pocetka pravio hamburgere?

Pariz dan 5 6 i 7 i svi ostali dani - noge bole, ali glava ne. primecujem da danima nisam stavila Ipod na usi, valjda u Parizu nema potrebe za kompenzacijom, u smislu - sve je lepo oko mene tako da mi čula ne pate i shodno tome ne zahtevaju da nadomešćujem nedostatak lepog muzikom. nismo imali nikakav plan - plan je da nema plana. Le Marai, Ile St Luis, St Germain, to su otprilike destinacije. neizbežni šoping, prvi LV je kupljen, nije neki preskup al eto da se započne kolekcija, nastavak u St Honore, shop till you drop, saldo nije los, uspela sam da kupim između ostalog dve crne tasne, crne cipele i crne cizme, a to mi se nije desilo godinama, uvek krenem po crno a završim sa braon ili zelenim;-) zeleno volim te zeleno. u Parizu ništa nije zeleno. počinjem da zvučim kao deda iz Mućki “during the war”, tako ja “u Parizu”. apropo mode, prvih par dana se pitaš “šta je ovde moda?” jer nema ničeg uočljivog i odmah prepoznatljivog, ali posle par dana uvidiš da nije baš sve tako, nego smo mi navikli na sirotinjski glamur i onda očekuješ da “trend” blješti i šljašti da te štipa za oči svojim čipkicama i ostalim kitnjasto estradnim elementima. “U Parizu” nema toga, sve je svedeno, crno sivo belo, ništa napadno a tres chic. jedini pravi preostali luksuz je prostor i vreme - ovo sve ostalo je seljana. osrednji stan u Marai-u i do milion evra. braaaatteee! ali dobro, dobro, ne moramo sad o tome, kad za mnogo manje para može čovek-žena da u njemu u potpunosti uživa. inače, posetili smo Buddha Bar, u koji smo ušli i izašli; Hotel Costes, u kome su svi toliko bezobrazno neljubazni da kreneš da mucaš ako si i pomislio da ih nešto pitaš; i Cong, gde ih je dragi P.Stark tako odradio da bi trebalo na svoje prezime da pridoda “ović”. sve u svemu, ta fama je totalno not-Paris-like, tako da su mnogo mnogo interesantnija sva ta mala , anonimna mesta.

zaključila sam da su sva upoređivanja potpuno besmislena, što kažu u desperate housewifes “you re so way out of your league that you re playing a different game”.

Malo vise o ostalim načetim utiscima kad mi proradi net kod kuće.

Pariz - dan1; pravo sa aerodroma u ofis, ofis kao iz “devils advocate”, uspesan sastanak, kafa sa sefom, veoma zadovoljnim posle uspesnog sastanka, hotel, miris misomora i prozori koji se ne otvaraju u sobi od 200 evra, pogled govno sa 16og sprata, uvece gospodjica Fei me ceka u Palais de Tokio, ja mislila nece me puste jer sam u farmerkama a tamo sve mali francuski klosarcici, setnja po George V, malo window shopinga (50cents bi reko “thats hot”), onda 2 sata zarobljeni u parfimeriji zbog provale oblaka, na kraju gospodjica Fei i ja se bacamo na haubu nekom taksiju i ja srecno stizem do hotela, gde ispijem jos par casa vina i odem da spavam.

Pariz - dan2; kasno budjenje, odlazak do Invalida, peske preko mosta Aleksandar III, prolazak poreg Grand Palais-a, kafa i sendvic u obliznjem kafeu, opusci tompusa na trotoaru, svi puse, krace smaranje na radnoj grupi za mergers and acquisitions (ili ti “murders and executions”) gde su naravno otkrivali toplu vodu, ali sa lunch paketom iz La Duree (ko zna, zna - ni ja do skoro nisam znala, ali o tome naknadno), primetimo mladog nemca savrdenih predispozicija, onda mala setnja “po kraju” oko Avenue Montegne, i tu negde, na kraju se pogubim i izadjem tri mosta nize, onda ne-dobrovoljno pesacim do iza Ajfelove kule i konacno uhvatim metro sa sve spicastim cipelama i nekoliko zuljeva, nazad u hotel, stigo Mr D, spremanje, peglanje kose, odlazak u Olympiu, na spektakl koji je super bio spremljen ali malo predugo trajao, onda koktel sa sushi majstorima i gomilom sampanjca, ovo prvo preskocim u sirokom luku, za ovo drugo zaboravim na upozorenje “consomer avec moderation”, vece traje, svi su lepi, svi su ljubazni i srdacni, divne fizionomije, divni recnik kojim se obracaju, upoznavanje sa par partnera, ispijanje more shampanjca, kretanje u Buddha Bar ili Bain Douche koje se zavrsi na klupici na kojoj sam se izula, moje noge su heroji.

Pariz - dan3; opet kasno budjenje, busevi otisli, dorucak se zavrsio, ja gladna i zedna, metro do Madlene, setnja po Place Vendome, Van Cleef i Arpels se renovira, morali da svratimo u Boucheron (ha ha ha), kafa u bistrou, gasenje cigare o pod, odlazak na Neuilly, u parc de Bagatelle, barbeque with style, beli carsafi na travnjaku iza vile, na meniju losos i krabe, previse vrsta sireva i vina, kako se odluciti, onda povratak u svet, odlazak u Marai, nalazimo se sa gospodjicom Fei sa malo vise zakasnjenja, setamo se po najdivnijem kraju, svi su lepi, svi su super, svi su nekako tres parisien, vise me cak ni ne nerviraju, sedimo u kafeu Tresor, svraca drugar Mr D-ja, simpaticni Sederic, ja dobijam iznenadni nagon za sopingom, kupujem neke fenomenalne gluposti za pokucstvo (Huljo, stigao je tea bag disposer! now be may exhale!), nazad u hotel samo da bi opet otisli do Concordea, nalazimo se ispreh Hotel de Crillon, odemo do Buddha Bara, grozota, turisticka navlakusa, bezimo na Saint Germain, posle malo hoda nalazimo prihvatljivo mesto, i sto se oslobadja posle malo cekanja, svi su i dalje lepi, prijatni za gledanje, sarmantni, neoptereceni, nasmejani, pijemo vino i grickamo crni hleb sa prsutom, odlazimo i navatamo taxi na mufte.

Pariz - dan4; iseljavamo se iz hotela na obodu grada i doseljavamo se u srce grada, pogled od milion dolara, zivela Republika! jednakost, bratstvo, sloboda - kad cemo mi to shvatiti, nastupa zabrana razgovora o temama na B osim ako nije Bobourgh, pijemo kafu na Place de Vosges, uz soft jazz, setnja po Marai-u, odlazak u Louvre, gleda se samo probrano - ovaj put Egipat i neki od velikih slikara, Noces de Cena deluje kao da je falsifikat velikog Veronezea, vecina slika ima na sebi neko staklo tako da covek i ne moze tacno da vidi sve sto bi zeleo, napokon Karavadjo, nazalost samo 4 slike su izlozene, ali tu je Pokop Bogorodice, Ipod na usi, Creap od Radioheada i uzivancija, pusenje cigare ispred piramide, celo popodne u Cafe du Fumoir, da li treba opet da pisem da su svi lepi?

Stepen imbecilnosti nase televizije je ENORMAN!!! Na javnom servisu se citira Z.Cirjakovic kao relevantan izvor bilo cega (za one koji ne znaju doticnog gospodina, mozete na http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewforum.php4?f=80 procitati tekst velikog arhi-gurua slobodarske misli gospodina Petra Lukovica o doticnom elementu); za to vreme, na tv kosavi (koja je, ne zaboravimo, dobila “nacionalnu” frequenciju ma sta to znacilo) se prica o tome kako postoje arheoloski nalazi da se dinja (da, da - dinja) koristila jos 3000 godina pre Hrista. Who gives a fuck???. Ludilo, brate! Booggie wonderland all over.

Pored gorenavedenog, moj danasnji dan bi se najlakse mogao opisati kroz metaforu - baterija sa dva pola, plus i minus, svaki nakacen tamo gde treba. Dakle, danas sam emitovala i primala i pozitivnu i negativnu energiju, a to sam shvatila veceras na stolu za masazu dok je iza paravana na domak mene lezala neka mentalna spodoba koja je jako jako dugo pricala, a to se u spa ne radi, jer tamo dodjes da te masiraju a ne da pricas maserki kako si pravila neki “event” u hyattu i kako te sad bole ledja jer si morala da razmisljas i o svetlu i o bini i o manekenkama i da sutra putujes u grcku i bla bla bla!!!! Kad o tome hoces da pricas odes lepo kod Mace u blokove za 300 kinti i pustis svoju seljacku dusu na pasnjak domacinskog raspolozenja. I tako, kazem ja sebi, daj nemoj se nervirat’ jebiga, ona te zraci negativno al imala si i ti danas svoju epizodu. Sto jes, jes - imala sam. Udjem ja danas u Zaru da nadjem nesto sto ne kosta 200 ili 300 evra a sto mogu da obucem na vece tog spektakla u petak u Parizu. Milsim, sta ja da obucem tamo? Necu da kupujem neku “balsku” haljinu posto to nije matura a necu ni da izgledam kao prokleti istocni evropljanin i tako obidjem Zaru, omiljeno steciste svih i svjah, a nadasve vlasnica fake Louis Vuiton tasni. I takav jedan primerak, naravno, preko reda pokusa da zameni neko govno koje je prethodno pazarila. I sad, nije sto je ova pokusala nego sto prodavacica to olako prihvati i kaze meni posle par minuta “mozete da predjete u drugi red”. Ja kazem “moi? pa vi mora da se salite” i ona tu mene kao izignorise, sto kapirate i nije bio bas the smartest move. Jos kaze “znate, to je, generalno, sve jedan isti red”. Ja kazem “ajte vi, generalno, da pozovete menadzera”. Epilog price - manager muskog odeljenja se pojavljuje, ja ga pitam, what the fuck? jel sam ja na muskom odeljenju? onda stize neka cica koja izgleda kao da je krenula da kupi sladoled sa sve tasnicom preko ramena i kaze ona je menadzer cele radnje. cele radnje? no shit. elem, tu sam ja imala par minuta teskog pizdenja sa sve zahtevom da vidim pravilnik u kome pise da se zamene uzimaju u obradu pre naplate novih proizvoda (!?!) Na kraju ja je pitam, dobro, ako ja napisem tu zalbu sta ce se desiti. Ona kaze, pa ta devojka (ova sto je generalno tu mene zajebavala) ce dobiti opomenu pred otkaz, ja kazem dobro dajte mi mail i odem. Posle razmisljam, necu da dobije otkaz, u krajnjoj liniji docice ista takva koja ce mozda biti jos veci idiot. Nekako mi zao. Mozda gresim. Dobra dusa, sta ces. Mada kad bi mi se ista prilika ukazala vezano za neku od onih skotusa na salteru Hypo banke, mozda ne bih bila tako empaticna. 

Ali ali ali! Ako ste mislili da je sve negativno - nije. Imala sam i momenat sirenja i primanja pozitivne enregije, ali to ni upola nije jednostavno predstaviti na svima zanimljiv nacin kao gore opisane dogadjaje. Recimo samo da je mene jedan e-mail jutros izuzetno oraspolozio te da su nekome narandzaste ruze ulepsale dan, a znamo da nema lepseg poklona od toga kad vidis da se prijatelj iskreno necemu obraduje ili odusevi.

Forest se vratio iz velike zemlje preko velike vode i doneo nam velike vesti - Amerika i Srbija nemaju isti stav o Kosovu. No shit?! Mozda se nije Forest vratio, mozda je Magelan. E, sere mi se vise od svih njih. Ja ne znam kako oni ljudi sto citaju vesti uopste dozive starost (a ocigledno je dozive, ako samo pogledamo “nacionalni dnevnik” oh my god!). Mozda imaju neki poseban dodatak za teske traume i idu na terapiju elektrosokom, al svakako nemaju kao mi taj divan izbor koji se sastoji od jednog klika i gotovo!

E sad, the true life part. Mada znam da cete verovatno vecinski osuditi redove koji slede, htela sam da vam kazem da sam upala u pakosnu fazu. Posto sam nova u tom krugu osecanja, jako sam i sretna dok ih otkrivam u njihovoj jednostavnosti. Iako mozda vecina vas u njima uziva jos od rane osnovne skole (nemojmo sad da se lazemo), kada ste bili pakosni na devojcicu koja je imala lepsu pernicu od vas jer joj je mama bila “stevka” ili ste bili pakosni na drugara koji uvek pogodi go i svi ga slave dok vi uporno igrate “odbranu”, vidite, ja nisam gajila takva osecanja vec sam bila njihova meta, u zemlji i u inostranstvu (u inostranstvu pogotovu!). I tako je mala sylvie (pisem i s malo kako bih akcentuirala tu maloću) godinama gledala sa strane ispoljavanje tih pakosti i uvek je pitala “mama, zašto oni to rade”. Mama je mudro odgovarala “zato što su pakosni”, naravno sa onim tonom koji je naznačavao da je to užasna osobina s jedne strane i da “mi” nismo nikad bili niti ćemo biti pakosni, sa druge. I tako je mala sylvie tom ne verbalnom komunikacijom utuvila sebi u glavu da je to loše i da mi to ne radimo. Postojali su tu mnogi razlozi zbog čega je malu sylvi mrzelo da bude pakosna, ali mislim da je odlučujući razlog bio manjak ambicije (thievery corporation - todo es producto de una ambicion) i manjak želje da se vreme troši na smišljanje pakosti (jer ipak, moramo priznati, pakosni ljudi smišljaju pakosti - one se ne radjaju same od sebe). Medjutim, u poznim dvadesetim, koje se cine kao mid-life-crisis pre mid-lajfa, Sylvie (sa veeeelikim S) je shvatila da zapravo ima vremena na pretek, a kad imas vremena na pretek ambicije nikad dosta, jer zapravo šta ja to toliko pametno imam da radim u životu? Realno - nista. Vidjam se sa svima vama, nekad nam je dobro nekad se smorimo, idem da smrdljivi posao koji traje znatno dužze nego sto je iko očcekivao, odem na neki party, masažzu, shoping, i eto. Znaci, pred tridesetu - gde si bio- nigde; sta si radio - ništa. I verujte, ne progovara malodusnost iz mene, a to cu vam sada i demonstrirati na paradigmatičan način (BIG emphasis na paradigmatično). Dakle, cela jedna decenija izjedena pronalazenjem naftnih polja u Vojvodini, sadjenjem jela mira u pionirskom parku, upoznavanjem za pojmom deviznog kursa od ranog puberteta, i tako dalje i tako dalje. To sum up, u to vreme ja (a verovatno i vi) sam bila na ulici jako često, jurila po demonstracijama ko lud na brašno, i duboko verovala da kad ON ode Mi ćemo uspeti da ostvarimo sistem vrednosti koji zaslužujemo. Naravno to se ni izdaleka nije desilo (pogledaj pocetak posta) pa je i bilo kakva vrsta hedonističkog zadovoljstva izostala. To je na globalnom planu. A na ličnom planu, dont get me started - tipičan raskorak izmedju želja i njihove realizacije. Naravno to je sve zajedno dovelo do ogromnog gomilanja frustracije koja se sve vreme nalazi u stanju potencijalne erupcije. I tako, velim ja sebi, posle svih ovih godina očcekivanja i manjeg ili većeg rada na ostvarenju istih - koji je to meni kurac trebalo??? Rezultat bi bio isti i da ni jedan jedini put nisam izašla na ulicu, i da se ni jedan put nisam informisala sta se oko mene dešava, da nisam nikad pruzila ruku pomirenja i oprostila i priznala sopstvene greške - sve bi bilo identično. Sta vise, velike su šanse da bih ja sad imala više živaca i proživljenog zadovoljstva. Znači, nije rešenje prestati da želis, nego početi da zelis ostvarive stvari. Na primer - izuzetnu frustraciju izaziva želja da odes sa prijateljima na more, posle užasne godine, gde dva meseca sve planiraš i onda pukneš i pare i odmor zbog jebene vize koja je posledica ranije pomenutih aktera na našoj sceni. Instead - veoma je realna šansa za pronalaženjem zadovoljstva u principu “milo za drago” realizovanim u vidu reckanja makazicama za nokte površinskog sloja cd-a mog bivšeg decka na kojem je zapisan u dvx formatu njegov omiljeni film. U krajnjoj liniji, krivica vec postoji i stalno izjeda, tako da je to win-win situation. A i nigde u bibliji ne piše “Thy shall not cut the surface of a pirat dvx of your ex-boyfirend”. Rec rec - do ozdravljenja! Devojke prionite!

Dragi prijatelji i poštovaoci mog lika i dela (vizualizujem gađanje i gađenje pompeznih gledateljki glamurame), vidim da na hitovima imamo steady 28/day, tako da rekoh sebi moram obnoviti blogerske dužnosti da Hulja ne bi sutra oko 6:28 doživeo apstinencijalnu krizu i ostavio još neki soul racking morning rider comentar.

Skinula sam Malaguena Salerosa (Kill Bill soundtrack ili bilo koji marijachi na svijetu, whichever more afordable) i sad se drogiram.

Yo no te ofrezco riquezas
Te ofrezco mi corazon

Totalno sam se navukla na Desperate Housewives - Brie je najveca kraljica. Pita je shrink kao pa zar biste mogli ceo život da provedete u gomili laži i nezadovoljstva, a Brie odgovara “but dont forget the dinner parties”!!!! Kraljica. Appearance is everything.

Respect is the only curreny, right Spike? U suštini, mnogo je očekivati ljudsku empatiju. To kad se desi obasja ti ceo naredni period, ali to su samo mili trenuci u odnosu na čitavu večnost besomučne međusobne borbe. Kod mene ljudska empatija izaziva iskrenu zahvalnost i zauzima posebno mesto bez obzira na dalje realne događaje. Za razliku od lažne “ožalošćenosti”. Which is truly discusting zato što se ni ne potrude da je prikriju civilizacijskom tekovinom kao što je dinner party-fake smile-friendly hug-etc. Danas sam (greškom) dobila od mog prevodioca neki članak koji napisao Vojin Dimitrijević o vinu i snobizmu. Prvo mi nije bilo jasno zašto bi the Vojin Dimitrijević o tome pisao, onda sam mislila da postoje dva sa istim imenom, anyway, priča Vojin o snobizmu i vinu i kaže kako je ok biti snob jer onda ako si pametan učiš nešto i upijaš tuđe utiske dok ne spoznaš koji su tvoji a onda možeš da ostaviš to iza sebe i nastaviš da živiš bez obzira na ostale i njihove utiske. 

Ja mislim da sam dala dovoljno kontraverznih premisa u tekstu da Hulja može da ostavi neki plodonosan i ohrabrujući komentar. And do not forget - respect is the only currency. People are so stupid.