Chambers of Sylvie 2 point 0

…uzmete za ruku nekog od svojih najblizih prijatelja, koji je kao i vi naizgled izgubilo svaku nadu da ce se nesto konacno dogoditi ali u kome mozak uprkos tome i dalje savrseno radi, spustite se u neki od dobrih kafica koji su lately poceli da sluze vina koja nisu poreklom iz bivsih republika, i narucite dve case Chablis-a. Onda gucnete, kazete “mmm”, prokomentarisete miris bureta i ukus medovine, i pustite vino da radi svoje. Nakon nekog (ne tako dugog) vremena primeticete da vam vise nista ne deluje bezveze i da je sve odjednom obavijeno velom dobrog provoda i da su oblici poceli da dobijaju smisao. Ljudi lepi, muzika prijatna, konverzacija nikad bolja, nista vam ne smeta, samo uzivate. Pocnete da shvatate da se vi i vas prijatelj iskreno smejete, i to ne na racun nekog drugog i ne zato sto je nesto ironicno, nego onako od srca. Onda u nekom trenutku zapazite da jos uvek imate moc da primetite nova lica i da izuzetnost prepoznate u masi. Drago vam je sto je tako i drago vam je sto postoje. Posle pricate o tome kako se sve bitne stvari rese u tri minuta i kako bi bilo divno da vas tako neko doveze do kuce i kaze “I? Sta cemo sad?”. Eeeee, sta cemo sad? Ujutru posaljete megalomansku poruku prijatelju “zamisli da postoji neki Conte de Chablis” a prijatelj odgovara “ma dovoljno je sto je napravio vino da od svakog dobro izgledajuceg beogradjanina napravi super grofa”. 

Trust me when i say, najbolje sto za par stotina dinara mozete sebi da priustite jeste casa Chablis-a. Oni koji nisu imali losu deceniju - nek preskoce savet.