Apokalipsa - juce, danas, sutra
Epilog čitave priče je naravno katastrofalan.
Kao što niko nije očekivao, a ja ponajmanje, francuzi su mi izdali vizu na 5 dana. Sa sve porukom “znam šta ste radili prošlog leta” pa stoga, zla osobo i korumpirani balkancu, i ovaj put je u meni preovladala želja da ti zagorčam život. Iskreno se nadam da će toj kravi izrasti kancer ili da će je zadesiti neka druga gadost, kao da joj se na primer na venčanju epski i rogobatno ružne ćerke Marijete (na primer) popiša svinja na rezedo zeleni komplet i da mora kroz svatove da trči vičući “mon dieu!” dok u pozadini tazbina srpskog porekla (posto se Marijeta udala za Žiku, iz Velike Plane poreklom) riče od smeha gušeći se u slanini. Ili neka druga kazna Božija, whatever after.
Zivot je nepravedan. To smo vec znali. Mada ima ona stvar od Thievery Coproration koja kaze “la vida es dura, pero no es cruel” tj zivot je tezak ali ne i surov. Trenutno se pitam jeli to bas tako. Onda sebi ponavljam, zamisli da si u Libanu i da si planirala odmor!!! Ok, od sranja uvek ima gore sranje. Apropo Libana, svi su u fazonu “pa dobro, i nas su bombardovali”. Ne mogu da shvatim tu vrstu malodušnosti. Mogu da shvatim da si oguglao ili da te ne zanima, ali ne mogu da skapiram taj momenat, ne znam ni kako bih ga okarakterisala (ma jeli moguće da mi je izmakla ijedna karakterizacija?).
Ne znam šta dalje da kažem. Sad je sve gotovo. No Spain for me. Jadni smo do bola. Jadni su i oni do bola. Nadam se da će doći dan kad više ni mi ni oni nećemo biti toliko jadni, i nadam se da u tom trenutku neću zagaziti u četvrtu dekadu života. Sve je sranje sem pišanje. Odbijam da se ubacim u stanje pozitivne nule i da ništa ne želim. Ko im jebe mater birokratsku. Jednog dana će Ajfelova kula biti najvišlji minaret na svetu.
