This is strange - well as to a stranger wish it welcome!
Cao , pa gde ste legalisti i moralisti i kapitalisti i idealisti. Cao nacisti i depresivci. Cao smorovi i misevi. This is a big big beautiful world! Cao svima na ovom svetu!
Necu vam tacno reci zasto sam ovako dobro raspolozena ali on koji me znaju (i koje ovom prilikom pozdravljam) mogu da pretpostave da se radi o jos jednom uzaludnom tripovanju na temu “happily ever after”. Da, da, znam da ta kategorija ne postoji i da je sve stvar pesama i filmova i njihovog uticaja na nas ludi mozak, ali sta da radim. Demencijo - stizem!
Ja stvarno imam potrebu da se par puta godisnje bas dobro natripujem, jer kako bi poslednja personifikacija te demencije relka “I make you alive”. An he was right, mada nije ni slutio. Sve je u spoznaji samog sebe (Huljo ne kenjaj po samospoznaji) i sto vise godine prolaze to su nekako vece sanse da se sve dobro zavrsi jer postajemo sve vise i vise zen. Na primer, ja vise ne gajim bes kao kategoriju osecanja; zamenila sam ga tugom. To je mnogo zdravije, nekako za razliku od besa, tuga se ne pretvara u emotivni teret nego traje neko vreme i onda iscezne (obicno par dana nakog poletanja aviona sa predmetom tuge u njemu). I to je recimo divno. Takodje je divno da covek zna da krece stazama demencije u trenutku kad odluci da nesto uradi. Onda nema kao “nisam znao” nego svesno ides stranputicom i svesno prihvatas whatever may come your way. Tada mnogo vise mozes da se opustis, jer znas da stranputica vodi u sunovrat, a sunovrat vodi na dno, a sa dna moras da isplivas posto suicide i nije neka opcija. E, kad je sve to jasno onda mozes da krenes u pustolovinu, jer what’s the worst that could happen??? You could get hurt…uuu.. i’m so scared. Ma daj, tolko puta su me sjebali, pocevsi od ovog poslednjeg bankarskog incidenta, preko svega ostalog… Nemojmo da se zavaravamo - mi smo izuzetno srecni. Ako citate ovaj blog - verujte mi da ste srecni, ne zato sto ja sebi dizem cenu, vec sto ste sigurno imali jako srecan splet zivotnih okolnosti do sada ako mozete sebi da priustite da citate bilo ciji blog. Znaci da ste preziveli. I zato, ovaj unos zavrsavam pozitivnim tonom, jer tako uvek i treba zavrsavati - malim omazom gospodinu Filipu Starku, koji dosledno svom geniju ispunjava nas prostor lepim stvarima. Na ulazu za filozofski fakultet u Solunu pise “Be gratefull to your muse”. Not a bad idea.
