Hiperprodukcija u strahu od napustanja
Pošto mi je savetovano da se latim pera pre nego što me i poslednji blog-prijatelj napusti, ja moram sad brzo da vam pišem sta stignem kako bih zadovoljila te prohteve za hiperprodukcijom, a narocito u svetlu mog predstojećeg puta. Da, da, Sylvie je konacno odgurala dovoljnu kolicinu govana do vrha brda i sada joj je dozvoljeno da se šeće po šengen zoni. Blagodarim. Velikodušnost logorskog čuvara će ostati dugo zapamćena - mogućnost boravka do 90 dana. Za to vreme mogu i da se udam i razvedem a da ne prekoračim ograničenje! Doduše ne znam da li bih stigla da promenim i vratim moje staro crnogorsko prezime, ali nećemo otškrinjati vrata snova administraciji. Ipak, to njihovo ponašanje me je podstaklo da razmišljam na temu stvari koje se ne mogu novcem kupit, i o nečemu možda malo dubljem od toga - uslovljavanju. Krishnamurti napisao celu knjigu o uslovljavanju, ali knjige kad se jednom pročitaju počnu da sakupljalju prašinu pa sa njima i zaboravljeni zaključci. Te, hajde da ih se podsetimo.
Realni sled okolnosti ide ovako: (proleće je, a) ja živim u Srbiji i imam određen broj mogućnosti koji mi stoje na raspolaganju i jedan potpuno neodređen broj mogućnosti koji mi ne stoje na raspolaganju. Šta ja radim? Odlučujem da se zadovoljim sa mogućnostima koje su mi pristupačne kako ne bih poludela ili postala potpuno isfrustrirana. U tom stanju blage otupelosti i samozavaranosti, odlučujem da verujem da to nisu tek "mogućnosti koji mi stoje na raspolaganju" već da je to sve što postoji, te stoga sky is the limit. I onda dobijem šengen vizu na godinu dana. Preciznije, pre par dana dopre do mene saznanje putem moje sekretarice kojoj je radnik obezbedjenja u ambasadi rekao da je odobrena viza na godinu dana. Opčinjenost, sreća. Prava sreća. Velika sreća. Ona o kojoj ne pričaš da se ne bi izjalovila. Iskreno, ne foliram se, baš sam bila srećna. Već sam zamislila jesen u Lisabonu, Berlinu, bilo gde! Neki drugi ljudi, neke druge fizionomije, neka druga priča, hrana, muzika, nešto novo! Jebena viza!!! Zar toliko malo moj život vredi? Ovo je priča koja nikad ne bi smela da bude napisana. Ovo nije trebalo da se desi. Na B92 stoji baner "2020 - Srbija na putu za Evropu". Ehej ! MAJMUNI!!! 2020?!!! Pa kako vas nije sramota da to napišete? Lažite, jebote! Bar to nije problem, nikad bio. Stvarno ponekad mislim da treba pobeći iz ove vukojebine. Pritom, ne pišem ovo ni pod kakvim distressom, ozlojeđenošću konkretnom provokacijom ili slično. Mi - Srbi - smo onaj virus o kome priča mašina Neu u Matrixu. Koji su i oni, zbog straha od napuštanja, morali da hiperprodukuju.
(Comment this)
Iako svaka sredina namece svoje uzase, i to na razlicitim nivoima (o ovim ovde sam vam pricala dovoljno, i evo necu vise majke mi), mislim da je ta sansa da se iz uzasa covek izvuce duhom i telom jako bitna... Stoga sam bas jutros razmisljala kako bi bilo dobro da ti i Deja zivite ovde u Torontu. Mislim da bi bilo dosta mogucnosti, a o zezanju i uzivanju i da ne pricamo. Ne znam, samo mi je proslo to kroz glavu kao super ideja.
A prvi step je da naravno dodjete da 'vidite'! :)
(Comment this)