Chambers of Sylvie

Oni koji su citali "Zovem se crveno" skapirace naslov;-) To je istovremeno najgotivnija stvar koju sam uradila u Tunisu - procitala sam knjigu Orhana Pamuka, koji je rodom sa Nishantashija (pominjanog u prici o Istam(n)bulu, kao legendarnog kvarta u koji bih se ja na jedan preselila). Knjiga je totalno super, em je pametno prica ispricana, em je poenta super, em je jezik totalno strava, em je o Istam(n)bulu. Sve u svemu, jako sam zadovoljna zbog izbora literature, i zbog toga sto sam procitala preko 500 strana (ne pravnickog materijala) za nedelju dana. Mozda sam zbog iskrenog udubljivanja u knjigu i pricu o turskim minijaturistima svako vece sanjala lude snove. Jedno vece sam sanjala i da su me ubili, iz pistolja, sve sam prozivela, trenutak upucavanja, hladnocu koja obuzima, cudan osecaj kako ne mozes da se maknes niti glasa da pustis a sve se desava tako brzo. Jos mi se mnogo svidelo to sto u toj knjizi sultana svi oslovljavaju sa "nas padishah, oslonac sveta" ili "nas svemocni padishah, utociste celom svetu". Zar to nije sjajno!

 

Pored toga, bilo je lepo vreme, hotel je bio prijatan sa inklinacijom ka smorenom. Imaju okacenu sliku predsednika na recepciji u vise nego prirodnoj velicini! Satro su republika...samo je on na vlasti poslednjih, na primer 13 godina, i drze mu sliku posvuda.

 

Na izlete u Saharu i tako to nismo isli iz nekoliko razloga od kojih je prvi sto nas Sahara nije narocito zanimala a i Mirjana-hanuma je pravila istancane grimase gnusanja pri svakom pominjanju kamila i ukazivala mimikrijom na raznojake neprijatne mirise i prizore sa kojima bi se na tom putovanju mogli susresti.

 

Nase najdalje udaljavanje od hotelskog kompleksa je bilo do Susa. To je mesto neopisive ruznoce i beskorisnosti. Gomila ruznih polu gradjevina, polu blata, polu hotelskih kompleksa koji ne znas cemu sluze, jer tako samo zvrje bez ikakvog smisla. Nadali smo se da ce bar "medina", nama opisana kao staro utvrdjenje u kome se sad nalazi njihova pijaca, makar pruziti trunku neceg autenticnog arapskog. Umesto toga, tamo se nalazi gomila, turistima namenjenih, ducana koji prodaju svakojake drangulije (da ne kazem pizdarije) koje nicem ne sluze. To je tako jedno prljavo, prasnjavo, blatnjavo i ruzno steciste gomiletina koznih tasni koje ni moja baba ne bi nosila, raznoraznih suvenira i kojekakvih budalastina. Ne znam kako je doslo do toga da se moja ujna-hanuma dotakla nekog koznog taburea, ali od tad pa nadalje usli smo u beskrajno cenkanje sa lokalnim prodavcima. Cenkanje izgleda ovako : posto ovaj tabure? 85 dinara (oko 55 evra). ma daj! mahnes rukom, pogled ti kazuje, pa jel ti mene zajebavas? onda on skine tabure sa zida, i krene da ga lupka, prasina leti na sve strane, ubedjuje te kako je to odlicna koza i tako dalje. ti ga i dalje gledas popreko i kreces da izadjes iz radnje. ne zboris uopste. onda on vice za tobom, kao stani! stani! kolko ti nudis? ti i dalje cutis. on pita odakle si, ti kazes. onda on spusti cenu na 45. ti ga idalje streljas pogledom koji veli "jel si ti mene nas'o da ucis kako se prisljamciti uz tezgu" tj. kao stanislav u radovanu III. onda on opet, kolko ti nudis? ti kazes na primer 20. onda on kao sav uvredjen. ti opet da izadjes, onda on kaze OK OK evo za 25, ti kazes odlucno NJET - 20 ili odlazim. onda on malo pali taj taburet upaljacem da dokaze kvalitet robe, ti idalje ne popustas, i na kraju ti ga dadne za 20.

 

Eto! Ako vam je ova prica bila naporna, zamislite tek kako je MENI BILOOOO!!! OOO!!!! 'Tedoh da poludim. Pogotovu sto, kako pretpostavljate, nije se na tom jednom tabureu zavrsilo. Ukupno smo doneli 8 taburea. I svaki je kupljen u drugoj radnji!!!! Ne znamo tacno za sta ce nam, ko velimo noge na njima da drzimo. Mada, da ne gresim dusu, da se nismo cenkali, mnogo bi nam sporije vreme prolazilo. Jedno vece sam se ja, boga pitaj zasto, uzatila za neke njihove cipele, ravne a sarene, sa onim zadnjim delom podvijenim pod petom, i tako je mene ubedjivao prodavac kako su mi te koje probam, a par brojeva vece, bas odlicne. Ja izadjem, kao nemoj da me zajebavas. Posle par metara evo ga njegov segrt trci za nama, kao da se vratimo, gazda nosi drugi par, bas za mene, moj broj, i ovaj stvarno dolazi, i tu na sred ulice me natera da probam! Ja sela na trotoar, skidam moje bikembergs patike, i na gologa betona isprobavam cipele!!! Ne mogu da verujem. al nema sanse da se ti od njih odbranis, ma jok. Volela bih Hulju, starog agorafobicara, da bace u Sus na par dana, al bi to prizor bio.

 

A tek oni ispred kafica kakva su napast! Ima jedan koji je naucio par recenica na engleskom, izmedju ostalog narocito mu je draga bila ona "see you later aligator" i onda tako napastvuje ljude koji prolaze ispred restorana, udjite, dodjite, vidite kakav cedjeni sok imamo, vidite ovaj sto kao za vas, i tako dalje. A onda kad ga neko uspe izbeci, on mu onako nasmejano kaze "maybe later?" a ovaj da ga odjebe kaze "yeah, later" i onda srecni arapin njemu odvrati "later - aligator!". kakve tupadzije!!! I eto tako, zato kad sam se, tako isfrustrirana, domogla free shopa!!! Joj radosti...

 

Sve u svemu, ako neko nije isao u Tunis, ne mora bas ni da ide, a ako ide, nek ide ovako u decembru da se ne bi mnogo smorio i razocarao. Meni je vrsio svrhu, spasio me od sigurnog nervnog poremecaja. Bas sam se odmorila. O mojim unutrasnjim dogodovstinama, u narednim brojevima...