Chambers of Sylvie

Forest se vratio iz velike zemlje preko velike vode i doneo nam velike vesti - Amerika i Srbija nemaju isti stav o Kosovu. No shit?! Mozda se nije Forest vratio, mozda je Magelan. E, sere mi se vise od svih njih. Ja ne znam kako oni ljudi sto citaju vesti uopste dozive starost (a ocigledno je dozive, ako samo pogledamo "nacionalni dnevnik" oh my god!). Mozda imaju neki poseban dodatak za teske traume i idu na terapiju elektrosokom, al svakako nemaju kao mi taj divan izbor koji se sastoji od jednog klika i gotovo!

E sad, the true life part. Mada znam da cete verovatno vecinski osuditi redove koji slede, htela sam da vam kazem da sam upala u pakosnu fazu. Posto sam nova u tom krugu osecanja, jako sam i sretna dok ih otkrivam u njihovoj jednostavnosti. Iako mozda vecina vas u njima uziva jos od rane osnovne skole (nemojmo sad da se lazemo), kada ste bili pakosni na devojcicu koja je imala lepsu pernicu od vas jer joj je mama bila "stevka" ili ste bili pakosni na drugara koji uvek pogodi go i svi ga slave dok vi uporno igrate "odbranu", vidite, ja nisam gajila takva osecanja vec sam bila njihova meta, u zemlji i u inostranstvu (u inostranstvu pogotovu!). I tako je mala sylvie (pisem i s malo kako bih akcentuirala tu maloću) godinama gledala sa strane ispoljavanje tih pakosti i uvek je pitala "mama, zašto oni to rade". Mama je mudro odgovarala "zato što su pakosni", naravno sa onim tonom koji je naznačavao da je to užasna osobina s jedne strane i da "mi" nismo nikad bili niti ćemo biti pakosni, sa druge. I tako je mala sylvie tom ne verbalnom komunikacijom utuvila sebi u glavu da je to loše i da mi to ne radimo. Postojali su tu mnogi razlozi zbog čega je malu sylvi mrzelo da bude pakosna, ali mislim da je odlučujući razlog bio manjak ambicije (thievery corporation - todo es producto de una ambicion) i manjak želje da se vreme troši na smišljanje pakosti (jer ipak, moramo priznati, pakosni ljudi smišljaju pakosti - one se ne radjaju same od sebe). Medjutim, u poznim dvadesetim, koje se cine kao mid-life-crisis pre mid-lajfa, Sylvie (sa veeeelikim S) je shvatila da zapravo ima vremena na pretek, a kad imas vremena na pretek ambicije nikad dosta, jer zapravo šta ja to toliko pametno imam da radim u životu? Realno - nista. Vidjam se sa svima vama, nekad nam je dobro nekad se smorimo, idem da smrdljivi posao koji traje znatno dužze nego sto je iko očcekivao, odem na neki party, masažzu, shoping, i eto. Znaci, pred tridesetu - gde si bio- nigde; sta si radio - ništa. I verujte, ne progovara malodusnost iz mene, a to cu vam sada i demonstrirati na paradigmatičan način (BIG emphasis na paradigmatično). Dakle, cela jedna decenija izjedena pronalazenjem naftnih polja u Vojvodini, sadjenjem jela mira u pionirskom parku, upoznavanjem za pojmom deviznog kursa od ranog puberteta, i tako dalje i tako dalje. To sum up, u to vreme ja (a verovatno i vi) sam bila na ulici jako često, jurila po demonstracijama ko lud na brašno, i duboko verovala da kad ON ode Mi ćemo uspeti da ostvarimo sistem vrednosti koji zaslužujemo. Naravno to se ni izdaleka nije desilo (pogledaj pocetak posta) pa je i bilo kakva vrsta hedonističkog zadovoljstva izostala. To je na globalnom planu. A na ličnom planu, dont get me started - tipičan raskorak izmedju želja i njihove realizacije. Naravno to je sve zajedno dovelo do ogromnog gomilanja frustracije koja se sve vreme nalazi u stanju potencijalne erupcije. I tako, velim ja sebi, posle svih ovih godina očcekivanja i manjeg ili većeg rada na ostvarenju istih - koji je to meni kurac trebalo??? Rezultat bi bio isti i da ni jedan jedini put nisam izašla na ulicu, i da se ni jedan put nisam informisala sta se oko mene dešava, da nisam nikad pruzila ruku pomirenja i oprostila i priznala sopstvene greške - sve bi bilo identično. Sta vise, velike su šanse da bih ja sad imala više živaca i proživljenog zadovoljstva. Znači, nije rešenje prestati da želis, nego početi da zelis ostvarive stvari. Na primer - izuzetnu frustraciju izaziva želja da odes sa prijateljima na more, posle užasne godine, gde dva meseca sve planiraš i onda pukneš i pare i odmor zbog jebene vize koja je posledica ranije pomenutih aktera na našoj sceni. Instead - veoma je realna šansa za pronalaženjem zadovoljstva u principu "milo za drago" realizovanim u vidu reckanja makazicama za nokte površinskog sloja cd-a mog bivšeg decka na kojem je zapisan u dvx formatu njegov omiljeni film. U krajnjoj liniji, krivica vec postoji i stalno izjeda, tako da je to win-win situation. A i nigde u bibliji ne piše "Thy shall not cut the surface of a pirat dvx of your ex-boyfirend". Rec rec - do ozdravljenja! Devojke prionite!