Chambers of Sylvie

Danas, više nego ikada pre, ima smisla parola "Barače Obama, budi uvek s'nama". Biće Barak s nama, biće, braćo! Bravo Barače, Srbija je uz tebe. Možda će Srpska Radikalna Stranka i Andreja Mladenović uvrstiti i koju reč hvale za ovog crnoputog deliju iz Ilinoisa u program najavljenih "priredbi" ispred skupštine grada. Red bi bio da recituje lično Matija Bećković , tako da se na vikipediji kad ukucate ime velikog pesnika , pored kategorija "o Njegošu", "o Valjevu i Srbiji", pojavi i kategorija "o Baraku Obami". Mogao bi i Boris Tadić da pošalje čestitku, da iskaže bratsku solidarnost a mogao bi i Vuk Jeremić da napravi još neki međunarodni skandal tako što će da saopšti da se solidariše sa gospodinom Obamom, jer mi kao Srbi među Šiptarima shvatamo kako je njemu kao crncu među Hilari. Još kad to prozbori na onom njegovom oksfordskom jeziku...he will realy make my day. 

U suton moje poslednje godine koja pocinje sa 2, tik pred pocetak života (koji, kao što svi znamo počinje u tridesetoj), rekoh sebi da ostavim za sobom svedočanstvo decenije koja je prošla.

Moram da vam priznam da me uopšte ne plaši ideja starenja i nemam neki frenetični strah od godina per se ili zato što će mi iskočiti bore; više imam problem sa sagledavanjem onog što je iza i onog što je sad. I sve to mi deluje isto. Ne vidim nikakvu veliku razliku i to je ono što me muči. Naravno, razlike ima na papiru, ali ozbiljan posmatrač ne sme izjednačiti konfor sa srećom. A ako oduzmemo konfor, i sreću uzrokovanu konforom - malo je prave sreće. I u tom smislu malo se promenilo. Malo je bilo sreće i pre 10 godina a malo je ima i sad. To je ono poražavajuće - što sva naučena pamet, ukroćeni porivi, obuzdane strasti, pa raspuštene strasti, pa vrćenje u krug, pa pronalaženje odgovora, pa menjanje sebe, pa promena fokusa, pa svi ostali uspešni i neuspešni pokušaji koječega, ni nakon toliko godina i truda nisu dali baš neki rezultat na polju sreće. Nema je ništa više nego pre svega toga. Samo me to muči. Inače sam skroz ok tu gde sam i s kim sam.

Nakon sto je gosn.Bevc juce maestralno istrešovao mene (tj one poput mene) / "sam mrzim kada klikćem na linkove blogova koji nisu ažurirani po mesec dana. Takvo zapostavljenje "deteta" nikada sebi ne bih dozvolio"/ nekako mi je proradila moja blog lampica pa rekoh ajde da se vratim mojoj polu uvenuloj biljki, možda me primi nazad, možda nije još prekasno. A i Evrovizija je ljudi! Vreme da se pomirimo, vreme da posejemo ljubav i naravno da "podržimo komšiju". Možda je rešenje za sve naše muke da se na kraju Evrovizije, večeras, na finale (kad mu vreme nije), pojave svi - i Boris, i Ivica, i Toma i da odigraju nešto a da posle par minuta instrumentala na scenu uđe glavna zvezda i odrecituje nešto dok se na onim mostićima koji predstavljaju reke nižu slike Slobodana Miloševića, i tu da se na licu mesta svi pomire. I još da to iskoriste svi večiti arhineprijatelji Žika iz Šarenice i Lea Kiš, Ekstra Nena i Merima NJegomir, Bora Čorba i Goran Bregović (koji je inače planirao da se pojavi pa mu neće teško pasti), i staro i mlado, i Gorica Mojević i Rada Hrustanović, i Ceca i Karleuša, i svi ljudi dobre volje. I da se svi izljube i otpevaju za kraj "Hajde Jano kuću da prodamo!", i sve da prodamo samo da igramo, i konja i njivu i kuću. Sve da prodamo.

Uglavnom, ja ću glasati za Laku.

Kako kaze Milan Mladenović - kako da pobegnem od promene? samo putem promene! Baš osećam te promene i pokušavam da se sa njima izborim. Jednačina otprilike glasi - ako je sve na kraju krajeva sranje, zašto u međuvremenu ne bismo uživali ili makar pokušali. Evo ja pokušavam, mada kako kaže naslov... slaba vajda. Kad smo već kod citata, što bi rekli gotan project - todo es produto de una ambicion. Jebiga, da nema ambicije ne bi bilo ni nezadovoljstva njenim neispunjenjem, al sa druge strane ne bi bilo ni zadovoljstva kad, ponekad, retko, sve krene kako treba. Zajebana je rabota ovaj život. I kad već citiram, sve niže i niže, videla sam danas delić neke domaće serije gde je jedna od glumica rekla "nije pitanje ima li života posle smrti, nego ima li živovta pre smrti". Ne treba da vas brine što mi izvor inspiracije postaju srpske telenovele, to je samo stvar podcenjivanja koje je ukorenjeno u naše male fašisoidne mozgove. Užasno smo zatvoreni. To  je moj jedini feeling po povratku iz inozemstva. Mi još uvek giljamo po bespredmetnim pitanjima i možemo tako u bezkrajon. Za to vreme... svet ide, okreće se, menja se, vraća se na isto, razboljeva se pa ozdravi, ispravlja i popravlja, negde ti zakine, negde ti da...i tak. Onda se vratim ovde, gde inače volim da se vratim i jedva čekam da se vratim, i zateknem onu babuskeru od Tadića koji nešto sere na televiziji, sa sve iskrivljenom državničkom kravatom...brate - odjebi više! Stvarno više dosta. Aj da radimo nešto. Aj da nas neko pohvali. U bilo čemu. U poslu, u lepoti, u sređenosti, u doslednosti, u ideji, u stavu, u stilu. U bilo čemu. Aj negde da se pomerimo. Svako pojedinačno i svi kao zbir pojedinačnog. Svi samo gunđaju, kenjaju,zakeraju, imaju neku teoriju koja je bazirana na idiotluku.

Sedim pre neki dan na ručku u Verdiju, i padne mi na pamet ideja iz onog arsenala "da sam ja vlast". Dakle, da sam ja vlast, čim bi došla na vlast, sazvala bi sve koji imaju neke interese i mogućnost da ih silom ostvare da dođu lepo i da prijave te njihove interese i da se lepo dogovorimo da napravimo "numerus clausus" stvari koje nećemo dirati za mandata, i kažemo - ok, to je to, drugari, dogovoreno, to sve nećemo ni pipnuti, ali ako mi se pojavite u bilo čemu drugom - najebaste. I onda pogledaš šta ti je sve preostalo i u čemu možeš slobodno da deluješ. I kad se okreneš shvatiš da je oko tebe gomiletina stvari u kojima te ne sprečavaju nikakvi tajkuni, koncesionari, kriminalci, lobisti itd. Kreneš od ulice, pa pogledaš gore-dole, šta sve možeš da uradiš. Gomila toga uopšte ne košta, samo je pitanje dovođenja u red. Mene bi to baš obradovalo. Malo reda u ovom javašluku.
 

Radovi na stanu su počeli...trenutno izgleda kao da je pala bomba srednje razorne moći ali da se uskoro sprema još jedan tepih bombi pa bismo svi trebali brzo u neko sklonište.

A kad sam izašla iz stana, napolju...ne mogu da verujem! Sneg, majku ti tvoju. Al ne običan, ono par pahulja pa će se smiri, nego fazon The day after tomorow. Uletim u taksi i kažem "šta je bre ovo? Apokalipsa? Smak sveta?", kaže taksista "Eee, odavno smo mi dodirnuli smak sveta, a neki bi i voleli da bude, tako bi im se muke skratile". Reko "misliš rešili bi se nula na kreditnim karticama ako bi se neki komp resetovao?". Samo vidiš blagi osmeh u retrovizoru.

Elem, ako i bude smaka sveta, ja bih volela, i to kumulativno, da ga dočekam nakon što se pošteno nauživam u mom novom stanu (u svrhu ovog teksta "pošteno" definišemo kao najmanje par godina) i ako može u Parizu. Kažem kumulativno da se neko ne zajebe pa reši da sredi ovu našu kuglu u mom odsustvu...da da..odoh ja malo do Pariza, tamo je sve lakše, i renoviranje stana, i politička situacija. Samo digneš noge na obod fontane i gledaš one labudove. Ako padne kiša, otvoriš kišobran i nastaviš da sediš i uživaš, jer u Parizu kiša uvek brzo stane:-)

Da li su svi osmesi odsmejani na televiziji fake? Da li su sve pesme zapravo odraz željenog a ne proživljenog stanja? Da li je Ricky Martin srećan i zadovoljan ovih dana ili kao i ja oseća neki nedostatak savršenosti u njegovom životu? Da li se i Ricky mentalno muči i postavlja sebi bezbroj pitanja i dilema; da li donosi odluke ili ih drugi donose u Rickyjevo ime? Da mi je to da znam...

Muče me naizgled efemerni problemi: da li staviti pločice "sabbia righa" ili "moka righa"? Ili pak rizikovati sa "creme onda"? Deluje sumanuto, ali, zapravo nije. To su izbori sa kojima će kasnije ova žena morati da živi, dug niz godina, a možda i za uvek (ako nastavimo ovim političkim pravcem ka svetlijoj budućnosti). Naravno, svakome su njegovi problemi najveći, ali ovde nije reč o veličini problema ili konkretnog primera pitanja koje je pred amnom, već o toj konstantnoj neophodnosti da se donose zaključci i na osnovu njih odluke, da se zauzima stav, pa da se onda menja, da se preispituje, da se razmatra, da se bude u nedoumici. I sve to sa željom da se u nečemu uspe podupreto činjenicom da je teško živeti sa znanjem da je nešto propalo iz razloga izvan moje moći, a izgleda još i teže ako je propalo zbog nečeg što sam ja uradila ili propustila da uradim. Ili što je onomad Hulja citirao intro iz neke doom igrice na PS3 (oh my my! how low can you go sa izvorom mudrosti) - we make our choices, but in the end it's our choices that make us.

Ne mogu a da se ne vratim onoj ranije datoj definiciji da površnost zapravo znači ostati na površini, ne potonuti. A gde je tu nadogradnja?

ili posledica svakog kretenskog srpskog političara. ma ko im jebe mamu, odeš 11og maja, ili kog već bude, zaokruziš šta ti srcu drago i skineš to govno sa vrata. sinoć mi dolazili iz opštine da me pitaju da li sam za "zoniranje" moje ulice. ja im rekla da nemam mišljenje po tom pitanju i da stoga nisam adekvatna da dam odgovor na to pitanje. jedini je milan milutinović bio u pravu onom prilikom u rambujeu - your question is basicly wrong!!! dude! sad si doš'o da me pitaš za zoniranje kad si pustio da se u toj istoj ulici izgradi 5 zgrada od kojih 4 nema parking. you must be shiting me, dude. tako i ovi 11og maja - ne bas od 12og marta, al negde odprilike od kad se završila sablja i oni skinuli zorana živkovića sa čela vlade, počeli su urušavanje svakog smisla u svakoj pori društva, i sad će da me pitaju da li sam za evropu ili sam za kosovo. pa brate, nemoj ništa da me pitaš. kad me do sad nisi pitao dok si srao naokolo, što sad od mene tražiš da konvalidiram tvoje ludilo? šta sam ja? vanparnično veće pa da odlučujem o oduzimanju poslovne sposobnosti? sve je ovo lažno pitanje, i lažni izbori, kao i sve što su do sad radili. samo lažu. počinjem da zvučim kao prosečni taksista. a, šta mi je drugo i ostalo?

nego, stiglo proleće!

Danas u svlacionici u welnesu neka riba priča na mobilni i razgovor teče otprilike ovako: "ne, nisam doručkovala, popila sam kafu i pojela sendvič, to je kao doručak ... ne, nisam ručala, došla sam ovamo, kad da ručam? ... ustala sam u jedan i došla ovamo da vežbam, nisam jela supu, jela sam sendvič koji jedem svakog dana kad radim ... pa da u jedan!!! svakog dana ustajem u 6 i idem da radim a danas je nedelja i spavala sam do jedan i jela sam sendvič - jebote!..." i onda spusti slušalicu i okrene se ka prisutnima u svlačionici i kaže "mama" i slegne ramenima. Tu svi u glas krenu da je teše i objašnjavaju da to nema veze sa godinama itd.

I sad se ja pitam, da li naše majke imaju samo jedan modus interesovanja za naš wellbeing - hranu? To je potpuno fenomenalno. Kako se ne zapitaju za to ustajanje u 6 ujutru ili za to dal smo tužni ili depresivni ili nezadovoljni i tako dalje. Kako uvek "jel si jela? šta si jela? jel imaš šta da jedeš?". To poprima razmere onog zapadnjačkog neinteresovanja za suštinu nego samo da je forma ispunjena, samo da si ti jeo. I što je veće sranje u zemlji i životu, to je veće interesovanje za to dal smo siti.

Lično, ja to trpim, trpim donekle, al kad popizdim... i onda kad saspem sve što je bitnije od toga šta sam i kad jela i kad me sa druge strane pogledaju zaprepašćene oči - onda mi bude žao. Al to je krug, a svi znamo - the circle only has one side :-)

U danasnje vreme kada svaka seljančura sa dobrom tezgom na pijaci može sebi da priušti i Dior i Chanel, i to original, a o falšu i da ne pričamo: kada moraš da radiš kao konjina da bi zadovoljio elementarne potrebe uz podrazumevajuće nerazumevanje svakog ko je u goroj, istoj ili boljoj situaciji od tebe; kada je trka za unapređenjima i inovacijama (brže, bolje, jače, manje, veće, efektnije, efikasnije, čistije, uklanja sve poznate bakterije i tako dalje) dostigla nivo da više nije pitanje hoćeš-nećeš nego možeš-nemožeš; kada je funky business beletristika a art se bavi onim čime se u neko ne tako daleko vreme bavio Sartre, svakako u priuštivoj digestovanoj formi; kada javljate svojim "najmilijima" kako se osećate preko fejsbuka i ostalih statusnih notifikacija...meni deluje da postoje samo dva luksuzna resursa na celom svetu. Prvi je VREME, a drugi je LJUBAV.

Oduzimajući mi prvi, V.K.&B.T.&T.N.&svi ostali debili na -ić i na -ca i na -as i na -per, oduzimaju mi i drugi. I boli njih kurac za to. E pa evo i mene boli za njih. Obavestite me kad počnu nekakve demonstracije da se pridružim, do tada o telefonskim sednicama nečeg što me je sramota da nazovem Vladom (jer je moj buraz tako zove pa da ga ne vređa istovetnost u padežu), ja radije bih da ne znam i da me se ne tiče. Žao mi je ljudi (u smislu "žao mi je građanstva"), ali jebemliga, šta mogu. Mislim, zaista, šta mogu?