Chambers of Sylvie 2 point 0

Sramota. Ja sam sramota za moj blog. Nije da sam se zasitila niti da nemam šta da kažem, nego sam razvila neki čudan odbrambeni mehanizam lately, i on me onemogućava da kažem. Naravno, pošto ne kažem to se gomila i taloži unutra, pa - kako to obično biva - nađe najčudnije načine da iziđe vani. Kod mene se otelotvorilo u vidu buđenja po sred noći sa gomilom pitanja bez odgovora koja naviru bez reda i bez kontrole nad njima. Kad se probudim - sve normalno, ja preuzmem kontrolu i tako furamo do sledeće noći. Kad je to sve poprimilo zaista neizdržljive višemesečne razmere, pomislih da možda nije tako loša ideja da konsultujem profesionalca i upitam ga otkud to. Ispostavilo se da sam control freak koji se plaši svega i svačega a najviše gubitka te kontrole. Kasnije sam na to saznanje sama dodala i ono o tome da bas i ne volim sebe, mada nisam mogla da ustanovim razlog zašto pa sam zaključila da je verovatno jer se naprosto nisam setila. Možda zvuči pogodno za polemisanje, ali ako nešto ne radite a nema razloga zašto ne, odna se mozda naprosto niste setili da to uradite. E, veći problem od same te činjenice je što sad to treba naučiti a svi znamo da se lakše uči sa 10 godina nego sa 30. Pa onda kad nešto naučiš što ti je korisno, treba malo vremena do to pretvoriš u svakodnevnu praksu. I nije lako, mogu vam reci. Ali onda moraš da daš sebi malo oduška i da probaš da ubediš sebe  da je sve to proces. Valjda to ide ujedno i u smeru smanjenja control frikajlije u meni. Makar volim da sebi kazem tako.

Sve vam se u životu svede na delovodni pečat. Hteli vi to da priznate ili ne, delovodni pečat, ili pak neki njegov bliži ili dalji rođak, će vas sigurno jebati dugi niz godina, a možda i sve dok ne odlepršate iz Srbije ili dok u njoj ne riknete (not necessarily in that order).

Samo razmislite koliko puta u zivotu su vas vratili po neki besmisleni papir ili vam rekli da nešto “nije zavedeno”...

Dakle - delovodni pečat je omniprisutan. Obično se javlja kao paradigma pobede besmisla nad malim čovekom, mada ponekad zna da se ukaže i u svom bukvalnom obliku, kada je surovost tog malog predmeta, ili izostanak istog, takve prirode da bi se i prosečan srpski političar zaustavio u krađi, i bar na trenutak saosetio sa vašim bolom.

Da ne bi bilo zabune, i kako bi smo se dobro razumeli (jer je razumevanja tako malo ovih dana a tako nam je svima potrebno), i jedna obična drvena kajla (za neupućene: komad drveta, tanji sa jedne stane, sa druge debji, obično se koristi za potkivanje, ako sam se dobro izrazila) može biti rođak pečatu, i to dosta bliski. Eto na primer, ako odete u Delta City, moćićete da vidite da - bez obzira na prisustvo “svetskih brendova” i uloženih par desetina miliona evara - bez kajle se ne može! Vrata koja vas vode ka zahodu su potkočena kajlom! Jebeš investiciju, jebeš svetske brendove, daj da mi to “potkajlujemo”.

Sigurna sam da smo se svi do sad bezbroj puta našli pred enigmom koju pred nas postavljaju ovakve pojave, a verovali ili ne, evo ja se za ovih par godina bavljenja pravnom naukom još nisam susrela sa nečim izvorom prava koji propisuje njihovu obaveznost. Znači, to je dublje od prava, to je običaj. Hrišćanski, paganski…who cares. Srpski. K’o što hrvat mora da u pesmi opevava sopstveno postepeno umiranje sa sve komparacijom kao neizbežnom stilskom figurom, tako srbin mora da ima kajlu. Ili delovodni pečat for that matter.

Suština delovodnog i njegovih drugara je ta da ma koliko vi napredovali u životu, ma koliko se obrazovali, civilizovali, zarađivali, putovali, upgrejdovali bla bla bla…vi njima pobeći ne možete! Nema bega od “brkate kasirke”! Nema tih para i moći koje će vas u Srbiji od nje spasti. U drugim zemljama pare kupuju beg. Ovde - njet burazeru! Mislim kad i čika Miroslav funkcioniše po principu kajle, šta je ostalo za nas smrtnike. Evo ja sam se već sinhronizovala i sve udaram nogicama u dupence.

I ako smem opet da primetim - izgleda da za taj mentalni preporod stvarno nema epiduralne.

Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog bedak naslova poslednjeg posta, prosto moram da nastavim dalje…nikako ne želim da poslednje bude o posledicama raskida kad ima toliko stvari o kojima možemo da pričamo.

Bila sam za vikend u Crnoj Gori. Gospođa Staramajka i gosn Pater Familijas tamo vec tri nedelje krstare from disco to disco, a ja sam se tako belosvetski smorila prošle srede i rekla sebi da moram da otputujem bilo gde, i pošto nije bilo letova za Berlin (koji je bio first choice) onda reko’ aj ja lepo na avion do Tivta. Znam da će zli jezici reći: Berlin-Tivat, what the fuck? ali moram odmah da ih preduhitrim. Mi smo bili u HercegNovom, koji je tako simpa i prijatan, i taj hotel u kom smo bili je na samoj obali, ima svoju plažu, suncobrane, ligeštule, služe super ice kafu, nema saobraćaja, nema seljaka, super neka muzikica se čuje, more prečisto, toplo, divne boje, grad je mnogo prijatan (čitaj:kuopila sam dva para cipela), nema gužve nego je nekako taman. I jako su ljudi ljubazni ali nekako ne usiljeno, nego prirodno su civilizovani. Hrana je super, nije uopšte nešto skupo, ma perfektno. Sve u svemu divan vikend. Danas smo obišli ceo zaliv, svratili do Perasta i Kotora, ovaj prvi je toliko super da bih baš volela tamo da se vratim i provedem par dana. Vrlo me je iznenadio taj divan utisak koji je Boka ostavila na mene. Isto kao i Kolašin i Bjelasica zimus. Ja prosto nisam očekivala takvu prijatnost. Na 40 minuta leta, što znači da sa svim kašnjenjima i transferima možeš da budeš za 2 i po sata na moru - stravica!

Eto, pošto sam sad ishvalila bokeljsku rivijeru, možda da načnemo temu gde čovek/žena može da ode za vikend iz Beograda a da ne vozi pet sati? S tim da Babe i slično preskočimo, nego ako znate neko lepo mesto za uživanje ili gde ima nešto da se vidi. Neki vodopadi? pećina? jezerce?

Zimus me je zamolio kolega nesto da mu pomognem na jednom ugovoru, i kako mi je zapao deo koji se bavio šta se dešava kad jedna od strana raskine ugovor, logično se dokument zvao “Posledice raskida”. Logično - advokatu. Uglavnom, taj dokument je tako ostao nakačen na mom desktopu.

Život je valjda tako hteo da se u poslednje vreme često suočavam sa posledicama raskida. Ne ugovora, nego emotivne veze. Majku ti jebem, što je to zajebano. Mislim da se čitavi komadi duše ponekad cepaju u nepovrat. O suzama da i ne pričam. Jebo suze u poređenju sa onim osećajem kad misliš da ćeš crći; što od nemoći, što od ljubavi, što od besa. Not necessarly in that order.

Da se vratim na dokument sa početka; naime u njemu je čak 6 strana posvećeno temi “posledica raskida” i pretty much se bavi samo time koliko i kad treba ovaj što raskida da plati ovom drugom. Needless to say that I realy liked the concept. I, pravo da vam kažem, možda bismo bolje prolazili kroz raskide i emotivne lomove koji zatim slede ako bismo se unapred dogovorili kako ćemo do da izvedemo i ko, kad i na šta ima pravo.

To me je uvek tako nerviralo što kad se muvaš i smuvaš sa nekim to mora da bude obostrano, a posle kad se cepate skoro uvek je jednostrano. Kažem “skoro” jer ja baš i ne verujem u koncept saglasnog raskida, ali ostavljam opciju da me život razuveri. Uglavnom, to je bre neviđeno sranje: jedan dan postojite kao “mi” a drugi dan - paja! Moramo stati na rep toj necivilizovanoj praksi, samo kako? Any ideas? Anyone?

U subotu sam se probudila, nakon noći na Egzitu, i skapiravši da nemam cigare odlučila da iziđem na jedno 35 stepeni u kraći obilazak mog novog-starog kraja u standardnoj subotnjoj ruti naša pekara via dragstor via kamion sa lubenicama, i u tom procesu sednem u Skver da popijem kafu i procitam malo novina. Zapadne mi za ruke GQ. Ne znam jel znate ali ja obožavam taj časopis iako je navodno “muški” časopis. Ja nalazim da je samo pametan. Prvi put kad sam ga uzela u ruke bila je priča o slaganju vina i hrane i njihov komentar je bio “it doesnt realy matter what you eat with this chardoney, as long as it is pussy”. To me je definitivno kupilo. Elem u ovom broju je bila priča o tome kako u Iranu nisu svi ekstremisti - it was a real revelation! Prosto sam se začudila da je tom čoveku neko platio put do tamo da bi se vratio i napisao takvu budalaštinu. Drugi članak je bio by Tony Parsons i pričao je o večnoj potrazi za srećom. Iskreno, takođe jako razočaravajuće štivo i nije sad ni bitno šta je on tu bulaznio (ali svakako ništa novo i inspirativno) ali nešto me nateralo na razmišljanje na temu.

Počinjem da verujem da je dosta toga u disciplini i u uglu gledanja/fokusu.